Velike priče: Prva Dama i Velika tužna filmska Diva

Da li je ljubavnica ipak bila nežna i naivna plavuša, koja je tražila pravog u pogrešnom muškarcu, a zakonita – halapljiva, koja je pokazala pravo lice nakon pogibije muža, kada se preudala za moćnog Onazisa… Pokazatelj je i intriga ove priče, koja i nakon toliko godina privlači svetsku javnost. Monro, Kenedi i Onazis.

Rođena je u bogatoj aristokratskoj porodici francuskog porekla. U mladosti je bila novinarka lista Washington Times Heralda. Za Džona Kenedija se udala 12. septembra1953. godine i sve do atentata u Dalasu 1963 je bila prva dama SAD.

Godine 1968. se udaje za grčkog brodovlasnika Aristotela Onazisa sa kojim ostaje u braku do njegove smrti 1975. godine. Iste godine pornografski časopis Hasler objavljuje paparaco slike nage Džeki Onazis, što izaziva negodovanje javnosti širom SAD.

Bila je smatrana ikonom modnog stila šezdesetih godina dvadesetog veka i na nju su se kasnije mnoge žene ugledale. Preminula je u Njujorku19. maja1994. godine.

Nakon smrti Roberta Kenedija 1968. godine, Džeklin je, kako se izveštava, pretrpela depresiju jednako snažnu kao pet godina ranije. Uplašila se za svoj i život svoje dvoje dece, rekavši: “Ako u.iju Kenedija, onda su moja deca meta… Želim da odem iz ove zemlje”.

Dana 20. oktobra 1968. godine Džeklin se udala za svog dugogodišnjeg prijatelja Aristotela Onazisa, bogatog grčkog brodarskog magnata, koji je bio u stanju da njoj i njenoj deci obezbedi privatnost i sigurnost.

Venčanje je obavljeno na Skorpiosu, Onazisovom privatnom grčkom ostrvu u Jonskom moru. Nakon što se udala za Onazisa, uzela je njegovo prezime. Time je izgubila pravo na zaštitu Tajne službe, koje su uživale udovice američkih predsednika. Drugi brak stvorio je negativnu sliku u javnosti.

Činjenica da je Aristotel bio razveden, a njegova bivša supruga Atina Livanos još uvek živa, dovela je do spekulacija da bi rimokatolička crkva mogla da ekskomunicira bivšu američku predsednicu, mada je takve vesti bostonski nadbiskup, kardinal Ričard Kušing, odbacio kao “glupost”. Džeklin je postala meta paparaca koji su je svuda pratili. Pratio ju je i novi nadimak: “Džeki O”.

Premda su njeni filmovi najčešće bili komercijalni, ali ne i kritički hitovi, Monro je bila jedna od najvećih filmskih zvezda pedesetih godina 20. veka.

Najpoznatija je po ulogama u komedijama Muškarci više vole plavuše, Kako se udati za milionera, Princ i igračica i Majmunska posla. Vrhuncem u njenoj karijeri se smatra film Neki to vole vruće, za koji je dobila Zlatni globus za najbolju glavnu glumicu. Iako je bila poznata po svojim komičarskim sposobnostima, pred kraj karijere okrenula se ozbiljnijim ulogama.

Njena smrt bila je predmet raznih spekulacija i teorija zavere. Postoje indicije da je ubijena zbog ljubavne afere sa američkim predsednikom Džonom Kenedijem, da se iz nehata otrovala prekomernim uzimanjem lekova ili da je sebi smišljeno oduzela život, rešivši da okonča sa neprestanim razočaranjima u karijeri i ljubavnom životu.

Merilin je vrlo teško padalo što su joj celog života dodeljivane uloge naivnih i praznoglavih plavuša, i devojaka željnih novca, zbog čega, kako je mislila, nije mogla da pokaže svoje glumačke vrednosti.

Ipak, Američki filmski institut je njen potencijal prepoznao smestivši je na šesto mesto na listi deset najvećih glumica svih vremena. Merilin Monro je bila kulturna, modna i gej ikona, i jedan od najvećih fatalnih simbola 20. veka.

Monroina iznenadna smrt bila je vest na prvom mestu u Sjedinjenim Državama i Evropi. Prema Lois Baner, “priča se da se stopa samoubistava u Los Anđelesu udvostručila mesec dana nakon što je umrla; tiražnost većine novina povećala se tog meseca”, i Čikago Tribjun izvestili su da su primili stotine telefonskih poziva članovi javnosti koji su tražili informacije o njenoj smrti.

Francuski umetnik Žan Kokto komentarisao je da bi njena smrt “trebalo da služi kao strašna lekcija svima onima, čije se glavno zanimanje sastoji u špijuniranju i mučenju filmskih zvezda”.

Njena sahrana, koja je održana na groblju Memorijalnog parka Vestvud Viledž 8. avgusta, bila je privatna, a prisustvovali su joj samo najbliži saradnici. Uslugu su priredili Džo Dimadžo i Monroin poslovni menadžer Inez Melson. Stotine gledalaca prepuno je ulica oko groblja. Monro je kasnije premeštena u kriptu broj 24 na Koridoru sećanja.

U narednim decenijama uvedeno je nekoliko teorija zavere, uključujući u.istvo i slučajno predoziranje kako bi se suprotstavilo samou.istvu kao uzroku Monroine smrti. 

Nagađanja da je Monro u.ijena prvo su privukli glavnu pažnju objavljivanjem časopisa Norman Mejler Marilyn: A Biography 1973, a u narednim godinama tračevi su postali dovoljno rašireni da okružni tužilac okruga Los Angeles Džon Van de Kamp sprovede ponovnu istragu 1982. da se vidi da li treba da se otvori krivična istraga. Nisu pronađeni dokazi o bilo čemu što bi moglo da nasluti da je u.ijena.

“Nikada to nisam potpuno razumela, ovaj se.s simbol. Oduvek sam mislila da su simboli one stvari sa kojima se sukobljavate! To je problem, se.s simbol postaje stvar. Ja samo mrzim da budem stvar. Ali ako ću postati simbol nečega, bolje da to bude se.s nego neke druge stvari koje imaju takođe, imaju simbole. ” —Monro u intervjuu za magazin Life 1962.

autor: Vivstars.com, pripremila Slađana Vučković, Foto: Google, Getty