Psi i mačke spasioci: Ostavila sam dečka zbog jedne sitnice

Vivstars pokreće serijal kratkih priča o čovekovim najboljim prijateljima.

Priča 1.

Kažu da mačka dođe i ode kada to samo ona poželi. Da je ona u duši neuhvatljiva i veliki istraživač. Pre nekoliko godina imala sam jako loš period, da nisam mogla od problema glavu da podignem.

Baš u takvim trenucima, saznaš ko su ti pravi prijatelji i da su mnogi tu – samo kada je tebi dobro i kada si im potreban, da te iskoriste.

Meni je jednog sunčanog dana kao u nekoj bajci ispred vrata došla mačka. Crno bela sa plavim okicama. Nisam bila “dobra duša” i zatvorila sam joj vrata, misleći, da je to nečija iz komšiluka, i šta će meni “nesrećnoj” u minus fazama životinja u malom stanu?

Prošla je noć na jedvite jade, rastajala sam se od života, bukvalno, zbog problema u porodici, loših vesti sa posla, pa krenula ona pandemija…

Otvorim vrata da odem da završim obaveze – kad ono, mačka je i dalje ispred ulaznih vrata na prostirci i gleda me umilno.

Odem besna, nema me do “drugog Dnevnika” i sva umorna dolazim uveče, ona je tu, čeka mene. Uvedem je, da se i ona odmori, popije mleko. Mislim da sam zaspala na fotelji od premora a i mačka pored mene.

Prolazili su dani, ona je mene mazila, ja nju hranila, slušala moje tajne, ma kao najboljoj drugarici sam se žalila ovoj gracioznoj dami, i kad god pustim suzu od ispovedanja, ona me nežnim rukicama miluje, i što mi je fascinantno – uvuče kandze to malo čudo pažljivo.

Kada joj se piški ili kaki znala je da peva kao ptičica, i kada sve to završi opet se vraća ispred ulaznih, jer sam živela na prvom spratu a stara pohabana zgrada nema ni ulazna vrata u hodniku.

Nas dve smo se jako sprijateljile kako je vreme odmicalo. Slavile smo Nove Godine, osme martove išle na izlete, letnje dane provodile u odmaranju a zimske hladne noći ušuškane kao najrođenije.

Neće mačka da deli sa bilo kim postelju, hvala joj na tome, a njeno predenje me je smirivalo. Loš period je otišao, i brzo je zaboravljen, promenila sam posao, i mojoj šarenoj cica maci sam se srećna vraćala kući.

Zaljubila sam se u jednog lika sa posla, odlepila za njim, i posle dve i po godine, moja Šarenka je otišla da prošeta kao i ranije i više se nije vratila. Ne znam gde je sve nisam tražila i dozivala, plakala i noćima nisam spavala.

Čekala je i čekala ona se više pojavila nije. Kao da je u zemlju propala. Drugu mačku ne želim, ali sam dosta istraživala o ovim prepametnim bićima.

Kazala mi je jedna starija žena, da mi je njen dolazak bio iskušenje-lekcija – koliko sam jaka. A njen odlazak, da sam sazrela da mogu sama i da je život neprestana borba.

Šta znam, ja i dalje patim za njom i sve se nadam pojaviće se srećica mala, da me zagrli i da me mazi kao i ja nju. Što se momka tiče, od ludog voljenja i početnog ludila emocija ostavila sam ga na stepenicama. Poput prave mačke…

Dok je nervozno jednog dana išao ispred mene, promrljao je, da će otrovati komšijske pse i mačke jer mu opasno smetaju!?

Ne može da spava od njih i mrzi njihov miris!? Rekla sam mu – Stani!!! Odoh ja, idi ti. Završili smo svaku priču i to na stepenicama, blizu vrata njegovog stana. Volite mačke, volite pse, kao i sve životinje…

Ne umeju da pričaju, ali donose nam važne lekcije i poruke u životu dok bitišemo u pokvarenom svetu bez empatije. Dijana.

copyright: Vivstars.com Zabranjeno preuzimanje tekstova sa ovog portala. Originalno štivo.