Ekskurzija 1998

Današnje generacije sede po osam sati u fotelji i igraju igrice, snimaju se, i ostali ih gledaju i “subskrajbuju!?”

Ostatak omladinaca je po kafićima i gledaju u telefone i lajkuju se “uživo.” Ima i izuzetaka, ali ih ima jako malo. Kada sam bila tinejdzerka, smejala sam se mojima kada započnu sa temom “u njihovo vreme”…

Sada je došlo moje vreme – i iz mog vremena. Za mlade “android i ajfon” generacije ispričaću moju kratku priču…

Imam ćerku koja je tinejdzerka i njoj je sve dosadno; mrzi je da lepi postere, ne voli muziku sa kaseta i diskova, smara je odlazak u ZOO Vrt, ide joj na nerve kada mora da vodi pravi tinejdzerski “lifestyle.”

Njeni tinejdzerski dani su “onlajn” preko društvenih mreža…Valjda će je izlazak iz puberteta promeniti, nadam se.

Srednja škola je bila predosadna devedesetih, profesori potkupljivi, lenji i drski. Jedva sam čekala da je završim i da se rešim te bede, ali sam obožavala ekskurzije zbog dobrog društva, a naravno i vikend izlaske. Iskrena da budem, ja sam izlazila svake večeri – od osam uveče do ponoći.

Svake godine je moja škola pre glavne ekskurzije, slala učenike do Beogradskog Sajma autobusom, ili do Fruške gore pa i Zlatibora.

Devedesete su bile očajne, ali iskrena da budem, bolje smo se oblačili tada nego mladi u ovo vreme svega i svačega. Pre početka časova u školskom dvorištu je bilo kao na modnoj reviji.

Nezaobilazne cipele sa debelom platformom, kosa isfenirana, jedne godine smo kopirale Dzuliju Roberts, onda Madonnu, a i naše zvezde.

Pamtim da sam u četvrtoj godini imala isti friz kao Maja, pevačica tada popularne grupe Luna. Na jednom izletu sam se mnogo zaljubila u našeg poznatog glumca, koji je klopao burek dok je čekao gradski prevoz.

Znam da je cela soba bila oblepljena njegovim posterima i sličicama. Danas je “srećno” oženjen i još uvek je lep. Po njegovom liku sam birala i muža. :)) Eh te ekskurzije…

Počinjale su dogovorom dan ranije – preko fiksnog telefona. Tanja je bila zadužena za kasetofon, a ja za kasete i diskove.

Slušali smo do Zlatibora najnoviji album Ksenije Pajčin, a prelistavali Super Tin i Huper i “davili se” u Griskiju, pravom Smokiju koji je imao najjači ukus, Galeb i Kokos čokoladicama a muvanja su bila prava i stvarna.

Zamislite jedan dan bez lajkovanja, bez selfija, bez svih tih aplikacija. Ljudi nisu bili ovoliko otuđeni, niti grbavi.

Nas nekoliko drugarica je bilo u hotelskoj sobi na eksurziji, i pola večeri smo đuskale u diskaću a onda noć pred nama – da pričamo iskustva sa momcima. Kakav net koji danas koristi za sva pitanja i nebulozne odgovore.

Mi smo vežbale ljubljenje sa čašom, a Make Up časove smo imale sa slika iz modnih časopisa. Posle ekskurzije smo jurili Jocu, jedini drugar sa foto-aparatom da nam radi slike, a utisci su se prepričavali nedeljama kasnije.

Onda čekaš da simpatija zove na fiksni telefon, pa dejt u kafiću, i onda “smuvani” jedva čekamo školske odmore, vikende i tako sve u krug.

Da ne pljujem po današnjoj tehnologiji, koja ima koristi, oduzela nam je opipljiv osećaj za sitnice u ljubavi i prijateljstvu.

Ne mogu da smislim reenice tipa; družimo se preko Vibera, gledamo se na kameri ili, upoznali su se na Fejsu!?

Da li ćemo se osvestiti da se riba ne peca viruelno, i da se emocije i miris jutarnje kafe ne “osećaju” preko telefona. 🙂

Vanja “osamdeseto godište.”

copyright: vivstars.com web magazin Pop Kulture – Kratke fiktivne priče