Poštovana Olivera Katarina…
Draga i poštovana Olivera Katarina…
Imamo takvu glumicu, živu legendu koja sedi “u tišini” i koju malo ko spominje u medijima, osim, kada je neka retro priča u pitanju. Vi ste ponos i srpskog i evropskog i svetskog filma – počev od Skupljača Perja, Planine Gneva, Crvenog Udara, a i Derviša i Smrti…
Draga Olivera, kakav je osećaj biti poseban, talentovan i zabranjivan bez razloga? Da li pratite sve ove kvazi serije i kvazi starije i još puta dva, kvazi mlade glumce i glumice – i da li imate nakon toga gorčinu ili osmeh što ne pripadate klanovima, laktanju nebitnih koji vole bitne uloge i, da li ste preponosni na sve te čudne zabrane, jer ste i dalje živa legenda i prava diva?
Da li vi, draga i poštovana dobitnice nagrade festivala u Kanu osećate nelagodu jer ste uvek isticali da ste prava i ponosna SRPKINJA – jer, sada je moderno biti protiv svog naroda? Da li nonšalantno zabacite rukom preko svoje bujne i negovane kose i odbijete na glupost pojedinima, ili kao u ona stara vremena zapevate iz prkosa a i ponosa “Šumadijo, rodni kraju…”
Olivera draga, da li ste uopšte srećni u ovoj nesreći sedme umetnosti koja trenutno caruje i vlada kod nas – što ne učestvujete u širenju šunda i najgoreg primitivizma, koji je pomešan sa dozom autošovinizma…
Poštovana glumice, pevačice i umetnice, izađite i pohvalite se uspesima koje retko ko sa ovih prostora ima i poseduje u svojoj arhivi; kompozicije Enia Morikonea, Šarla Demona, Doma Suzukija, Mikisa Teodorakisa, Kornelija Kovača… I čuvena francuska „Olimpija” sa 72 uzastopna koncerta kojima su prisustvovale sve vodeće francuske zvezde filma i muzike toga vremena…
Iz ugla običnog posmatrača Aleksandar Arsenijević
