Vivstars Priča: “Duh bakine prve ljubavi”

Decenijama me mučio jedan događaj… Kada sam imala 12.godina, baka za koju sam bila vezana tokom čitavog odrastanja, preminula je i teško sam to podnela.

Shvatala sam svu tugu oko sebe; i maminu i tatinu bol, i da baku nikada više neću videti. Tetka je bila uz mene, i tešila me je, jer su moji bili zaokupljeni pripremama za sahranu, i kod tetke sam boravila u drugom gradu dok nije došao dan sahrane. Tog ranog jutra, tetka i ja smo otišle do prodavnice, cvećare i na kraju, da bi mi bilo makar malo lakše, odvela me je do parka, kupila sladoled i sedele smo na klupi.

Na drugoj klupi je sedeo jedan stariji čovek i gledao nas je, i kao da se molio u našem pravcu i blagim pogledom, kao da mi je pričao biće sve u redu. Kada smo ustale, kažem tetki ko je onaj čovek na klupi? – Nema nikoga dete moje. Koji čovek? Stvarno više nikoga nije bilo na tom mestu. Ni pored, ni malo dalje…

Stigle smo autobusom do mesta gde je baka živela. U čekaonici je opet sedeo onaj čovek koga sam videla na klupi satima ranije. I tako su godine prlazile, porasla sam. Sada sam u ozbiljnim godinama i sve čitam, gledam i pratim, pa sam u jednom tekstu na stranom sajtu saznala, kako mala deca mogu da osete duše preminulih, da duhovi komuniciraju sa nama i da se retko kom odraslom prikažu… Prenose poruke.

Nisam neka opičena niti sam opterećena onozemaljskim, ali mi je taj događaj – sve vreme bio enigma iz rane mladosti. Pre neki dan sam od moje majke čula priču, da je moja baka imala ljubav u njenoj mladosti za kojim je patila i kada se udala za drugog čoveka, mog deku…

I sve vreme je pričala o njemu, i kada je on preminuo pre nje, baka je išla na njegovu sahranu i do kraja njenog života nosila je crno, žaleći svoju najveću ljubav, koji joj nije bio suđen na ovom svetu. Imao je bradu kao i onaj čovek sa klupe, guste crne obrve i tokom života, po maminim rečima, krasila ga je staloženost…

Baka joj se za života, iskreno poveravala. Poruke se važne, bilo one i sa nekog drugog prostora i vremena, i sada mi je jasnije da mi je on poručio da će biti sa mojom bakom sve u redu – jer je ona kod njega. Zajedno su.

Morala sam da podelim ovu priču, jer sam čitala u komentarima da su neki podblogeri izgubili najmilije. Sudbina života je i lepa a i teška. Trebamo da sledimo svoje srce u sadašnjosti i da stvarno uživamo u životu dok traje. Ljubi vas čitateljka Ljubica iz Užica.

copyright: vivstars.com