Šta STRANI TURISTI vide kod nas? Iskustvo Amerikanca će vas šokirati

Nakon završene škole, otišao sam kod rođaka i ostao u Čikagu. Stekao sam mnoge prijatelje, od pravih Amerikanaca, do onih koji su na privremenom radu, kao što sam i ja.

Kada sam nakon pet godina došao, pozvao sam prijatelja da oseti čari Beograda, noćni provod, muzeje, tradicionalnu hranu, i ono na šta smo ponosni, a to su naše čiste i dugačke reke.

Prijatelj je bio oduševljen ravnicom u Vojvodini i njivama u Šumadiji, a tek kada je probao hranu, nije mogao verovati kakvim mi “ukusima baratamo.”

Najčudnija stvar koju skoro svi turisti i gosti primete je da u našim gradovima, varošicama, pa čak i selima, ljudi sede po kafićima i satima gustiraju kafu, i kao da se ne brinu šta će sutra biti.

U Beogradu je moj drugar doživeo najveći šok, jer su šetališta kao modne revije, a svaki drugi stanovnik ima besan auto, i telefon od preko 1.500 evra!?

Pitao me je, da li mi imamo Nemački ili Američki standard. I za mene je to neobjašnjivo, i veliki rebus?

U Americi retko ko “šeta” preskup telefon, i kod njih je pravilo da se koristi telefon dok se ne pokvari, a većina stanovnika ima one pametne spravice od pre pet i više godina, koje naravno isplaćuju mesecima od mukotrpnog rada.

Drug Amerikanac je primetio da se kod nas u izlasku omladina bahati – naručivanjem skupih pića…Viski, šampanjac, sve po nekoliko tura, dok jutro ne svane a onda se provod nastavlja i na after partiju. I to, mahom, domaći gosti, koji su i tinejdzeri ali i stariji.

I da budem dobar domaćin kao što sam i bio, osetio sam stid, jer nisam mogao da rasvetlim enigmu da su naše prosečne plate manje od američkih nedeljnih, a živi se, kao da zarađujemo u Njujorku, i provodimo se kao da nas nikada nisu ugnjetavali sa svih strana.

Možda je poenta da mi preživljavamo sva ona i ova teška vremena nekim prkosom, a i verom u bolje sutra i pozitivnim ludilom.

Pa vi i jeste “Nebeski Narod” – kaže na kraju avanture drugar, koji je izrazio želju da provede Novu Godinu baš ovde, u Srbiji!

Srdačnost: Kod nas moraš da se izuješ pre nego što uđeš u kuću. Ali, zato, dobiješ na selu od domaćica slatko i vodu, a kod ostalih obavezno meze, kolače, sok.

Kada ideš sa društvom na kafu, dok se ne ispuši cela kutija cigareta nema ustajanja, pa onda ručak kući, od predjela, glavnog jela, pa opet malo skitnja po gradu i kući, samo da se istuširaš i spremiš pa provod.

A pre provoda opet klopa. Ili u restroranu, ili s nogu u nekoj pekari.

Žene: Srpkinje su za strance kao glumice iz Holivuda. Sve su sređene, nalickane i neke estetski dorađene, kao da se spremaju za kasting. Ne pitah za koji žanr filma, ali bolje što nisam.

Muškarci: Liče na Italijanske mafijaše ali su svi srdačni, nabildovani, i tetovirani.
Stranci Srbima pred odlazak: Zašto Vi idete “preko grane” kada se ovde bolje živi?

Ono što strancima prećutkujemo: Ovde se zapošljavaju podobni kadrovi, još ako si član partije, odma’ dobijaš kancelarijski posao.

Ovde je Socijalna pomoć mizerna i manja od 100 evra. Sa njom ne možeš samo da isplatiš dugovanja za struju, drva, ugalj a ako ti ostane nešto za hranu, tu je najjeftiniji hleb “Sava” da ga žvaćeš do sledeće socijale.

Ovde moraš da budeš dobar sa komšijama, jer ti se mogu unerediti u život izmišljenim abrovima, voajerizmom, i da tebi bude gore nego njima.

Ovde moraš da gurneš neko dinarče u nedra da bi došao preko reda za operaciju. Ovde je sve manje pismenih u najboljim četrdesetim godinama, pošto su tu isti sreću našli preko grane. Zato nam je iz godine u godinu dijaspora sve brojnija…

A ko ovde ostaje? Pa, ovi što izlaze i oni što nisu uspeli da odu jer nemaju para kao ovi sa partijskim knjižicama.

Autor teksta: vivstars.com