Pop Culture: “Jugovizija i normalnost”

Pop Culture: “Jugovizija i normalnost”
Pexels, Printscreen, Ilustracija

Pre “Staforda, njegove sVetlosti i knjige žalbi”, postojali su Mića Orlović, Danka Novović, Dunja Lango… kojima se ovakve stvari ne bi ni dogodile.

To je bilo vreme kada se nije čitalo sa “idiota”, a ovo je vreme kada postoji Youtube (retro emisije sjajnih voditelja) i Rts Trezor, pa možemo gledati i učiti od pametnijih, da ne postanemo “idioti” ako se već bavimo medijskim prostorom, ili pokušavamo da ga osvojimo.

Sva moguća glasanja smo “preležali” u ovoj mračnoj godini, što naša a i ona preko velike bare. Jedno je bilo omiljeno i jedva se čekalo, svakog marta meseca. Nisu glasali gledaoci, nego svi Tv centri velike nam bivše države. Jugovizija – sinonim za kvalitetne pesme, i sinonim za Tajči. Pamtim i to jedva. Ali, tu je jutjub naravno, kao podsetnik. Osim C i frank kafe, Jugosloveni su voleli “Nedeljno popodne” (ni nalik Lei Kiš), već jedne nedelje iz Zagreba, Sarajeva i Beograda.

Zabavna muzika je bila prioritet, kao i filmski maraton nakon toga. Ta tradicija je nastavljena i tokom devedesetih, ali na lokalnim stanicama. Da se politika meša u svakom segmentu je i ona poslednja Jugovizija 1991.godine kada je na jedvite mišiće pobedila Bebi Dol i čuveni “Brazil.” Deset godina posle, Bebica se bunila posle jednog letnjeg festivala kako joj je Bekvalčeva “posudila” takt, dva i tri u pesmi “Laži me.”

Da rezimiramo “idiote”; nisu imali mogućnost da se javno prikažu niti da se promovišu osamdesetih. Možda je to jednoj pevačici uspelo, da svoj šund proda – što na stadionima, što u medijima, ali dok nas “nevidljivi neprijatelj” šundiše, danas se neki kite titulama najuticajniji!? Po glupostima, da, a moj lični stav je – da različitost i upornost izađe na sam vrh.

Jedna sportistkinja je na najprimitivniji način na jednoj mreži izvređala Ivon Anderson, a ta ista “crnoputa” Amerikanka je par dana kasnije odvela Srbiju na EP u košarci. Ne isplati se biti hejter na mrežama – a i nije moderno deliti ljude po boji kože, niti će biti.

Svršetak današnjeg Pop culture čina je svakako 1990.godina i Helga Vlahović i Oliver Mlakar – Jugovizija u Zadru pa Eurosong u Zagrebu. Skoro pet časova LIVE programa bez greške, što na srpsko-hrvatskom, francuskom i engleskom. Stara garda voditelja – koja je znala sve nazive pesama i izvođača a da ih nisu pomešali sa životinjom ili kako ono beše – Stafordom. Hit dana – White and black blues Joëlle Ursull.

Piše: Aleksandar Arsenijević

https://youtu.be/5x7KHwFHVfM

4 Comments

  1. Taca

    Sve se slazem, ali treba pogledati zanimljiv film o nostalgiji, Midnight in Paris – glavni junak je u Parizu u danasnjem vremenu i masta o Zlatnom dobu, koje je za njega prestavljalo vreme oko 1920 vreme Hemingveja, Dalija, Pikasa. Cudnim sticajem okolnosti on prolazi kroz vreme i nadje se na tom istom mestu ali u 20-tim, srece sve te sjajne ljude kojima se divi i shvata da je za njih Zlatno doba ono sto je za njih proslost – Belle Epoque. Prolaskom jos dalje u proslost dolazi u Moulen Rouge, srece Degu, Lotreka i shvata da je za njih Zlatno doba – doba Renesanse. Negde se kroz film provlaci ideja o velicanju proslosti kao o begu od stvarnosti.

  2. Leo

    Bilo je naznaka da ce svet biti lepo mesto i da ce se u Srb nesto promeniti ali je pocela pandemija. Sve vise verujem da posle ovoga nista nece biti kao pre

  3. Nikolina S

    Bravo bravo bravo

  4. Ministarka

    Ma super ti ovo pises obozavam. Samo sam mislila da si mnogo mladji. 🙂 Veliki pozdrav Aleksandre

Comments are closed