Pop Culture: “Jugovizija i normalnost”
Pre “Staforda, njegove sVetlosti i knjige žalbi”, postojali su Mića Orlović, Danka Novović, Dunja Lango… kojima se ovakve stvari ne bi ni dogodile.
To je bilo vreme kada se nije čitalo sa “idiota”, a ovo je vreme kada postoji Youtube (retro emisije sjajnih voditelja) i Rts Trezor, pa možemo gledati i učiti od pametnijih, da ne postanemo “idioti” ako se već bavimo medijskim prostorom, ili pokušavamo da ga osvojimo.
Sva moguća glasanja smo “preležali” u ovoj mračnoj godini, što naša a i ona preko velike bare. Jedno je bilo omiljeno i jedva se čekalo, svakog marta meseca. Nisu glasali gledaoci, nego svi Tv centri velike nam bivše države. Jugovizija – sinonim za kvalitetne pesme, i sinonim za Tajči. Pamtim i to jedva. Ali, tu je jutjub naravno, kao podsetnik. Osim C i frank kafe, Jugosloveni su voleli “Nedeljno popodne” (ni nalik Lei Kiš), već jedne nedelje iz Zagreba, Sarajeva i Beograda.
Zabavna muzika je bila prioritet, kao i filmski maraton nakon toga. Ta tradicija je nastavljena i tokom devedesetih, ali na lokalnim stanicama. Da se politika meša u svakom segmentu je i ona poslednja Jugovizija 1991.godine kada je na jedvite mišiće pobedila Bebi Dol i čuveni “Brazil.” Deset godina posle, Bebica se bunila posle jednog letnjeg festivala kako joj je Bekvalčeva “posudila” takt, dva i tri u pesmi “Laži me.”
Da rezimiramo “idiote”; nisu imali mogućnost da se javno prikažu niti da se promovišu osamdesetih. Možda je to jednoj pevačici uspelo, da svoj šund proda – što na stadionima, što u medijima, ali dok nas “nevidljivi neprijatelj” šundiše, danas se neki kite titulama najuticajniji!? Po glupostima, da, a moj lični stav je – da različitost i upornost izađe na sam vrh.
Jedna sportistkinja je na najprimitivniji način na jednoj mreži izvređala Ivon Anderson, a ta ista “crnoputa” Amerikanka je par dana kasnije odvela Srbiju na EP u košarci. Ne isplati se biti hejter na mrežama – a i nije moderno deliti ljude po boji kože, niti će biti.
Svršetak današnjeg Pop culture čina je svakako 1990.godina i Helga Vlahović i Oliver Mlakar – Jugovizija u Zadru pa Eurosong u Zagrebu. Skoro pet časova LIVE programa bez greške, što na srpsko-hrvatskom, francuskom i engleskom. Stara garda voditelja – koja je znala sve nazive pesama i izvođača a da ih nisu pomešali sa životinjom ili kako ono beše – Stafordom. Hit dana – White and black blues Joëlle Ursull.
Piše: Aleksandar Arsenijević
Sve se slazem, ali treba pogledati zanimljiv film o nostalgiji, Midnight in Paris – glavni junak je u Parizu u danasnjem vremenu i masta o Zlatnom dobu, koje je za njega prestavljalo vreme oko 1920 vreme Hemingveja, Dalija, Pikasa. Cudnim sticajem okolnosti on prolazi kroz vreme i nadje se na tom istom mestu ali u 20-tim, srece sve te sjajne ljude kojima se divi i shvata da je za njih Zlatno doba ono sto je za njih proslost – Belle Epoque. Prolaskom jos dalje u proslost dolazi u Moulen Rouge, srece Degu, Lotreka i shvata da je za njih Zlatno doba – doba Renesanse. Negde se kroz film provlaci ideja o velicanju proslosti kao o begu od stvarnosti.
Bilo je naznaka da ce svet biti lepo mesto i da ce se u Srb nesto promeniti ali je pocela pandemija. Sve vise verujem da posle ovoga nista nece biti kao pre
Bravo bravo bravo
Ma super ti ovo pises obozavam. Samo sam mislila da si mnogo mladji. 🙂 Veliki pozdrav Aleksandre