Nadina Priča: Vozovi i pijačne tezge

Kao mala sam odrasla pored železničke pruge, parnih lokomotiva i sa malom porodicom. Otac je bio otpravnik vozova, koji je dobio stančić…

Ovako je izgledao naš stančić na drugom spratu; Ispod je bilo očevo radno mesto, izdavao je karte, bio otpravnik i čuvar u malom sremskom selu. Na spratu iznad smo odrasli brat i ja, pas Šarenko i dve mačke Lidija i Suzana.

Nismo imali vodu za kupanje i za piće, pa je majka donosila sa velike železničke česme balone vode svakog dana, a mi deca uživali u zelenilu. Iza železničke nije bilo komšija, samo nepregledne njive veliki orah, malinjak i ogromna trešnja. I danas se sećam ukusa neprskanog voća.

Vikendi su bili prelepi ispred železničke stanice, pošto su seljani putovali do velikih gradova da prodaju svoje proizvode na pijaci – nisam se nadala, iako sam Nada 🙂 da će pijace biti moja sudbina kasnijih godina…

Igrala sam se školice, lastiša, između dve vatre i letnje dane provodila bosa, u suknjici sa karnerima (lepe osamdesete) i velikom mašnom u kosi. I tako sve do početka prvog razreda, kada smo otišli iz našeg ušuškanog sela u malo veću varošicu u ravnici…

Tata je nastavio da radi železnički posao, mama se zaposlila u trgovini, a brat i ja stekli nove drugare… Onda je brat doživeo nesreću, nakon toga od tuge je nana preminula a ja ostala sama sa tatom i mamom – koji su od tuge prerano otišli u penziju.

Čuvala sam ih svih godina, brinula i nadala se boljem životu, od koga sam tražila samo jedno: da me probudi iz ružnog sna, vrati u vreme velike sreće i ispravi nepravdu. Nije se dogodila pravda, ali sa sudbinom treba živeti i makar malo, pokušati da se ide napred. Tuga, kao i sve nevolje, ili nas unište i dokrajče, ili nam otvore neku novu dimenziju.

Počela sam da slikam, amaterski, za sebe, a i ujedno da pravim goblene, negujem cveće i pravim cvetne aranžmane, rasade i bukete koje sam prodavala svuda. Svakog 8. marta, godinama, putovala vozom do Beograda i na ulici sve rasprodam. Imala sam, kada sam to počela dvadesetak godina.

Za ostale praznike sam putovala od Novog Sada i Subotice, pa sve do susednih zemalja, u cvećarama koje su otkupljivale moje cveće šareno i mirisno. 🙂 Uvek me je sreća dočekivala na vratima, a to su moji roditelji, jedva sam čekala da im donesem sve što im je trebalo, a to činim i danas.

Negde sam pronašla a negde, tu u vremenu, izgubila sebe – onaj ljubavni deo. Volela sam jednog starijeg muškarca sa tridesetak godina. Verovala, da me voli, da ćemo imati našu malu i srećnu porodicu. Šest godina me je obmanjivao, dok nije našao drugu sa kojom danas ima porodicu.

Pogubila sam se nakon tog šoka, sve manje razmišljajući o muškarcima, vezama i kao i svaka razočorana osoba – tešila sebe, da su ljudi suviše loši da bi bili iskreni u sadašnjim vremenima… Čitala sam mnogo u to vreme, pisala pesme, preslišavala životne odluke…

Zanimala me je medicina, i naravno životinje. Komšijskog psa sam vratila iz kome, jer su ga otrovali, a veterinar nije imao pojma da pomogne jadnoj životinji… Da ne bih postala nadri jer od škole imam samo srednju, Vaša Nada je cepala drva ko je pozove, išla u nadnicu i onda se mnogo otac razboleo.

To me je vratilo cvetnim aranžmanima, i pijačnim tezgama. Volim pijačne tezge. One ti daju izdržljivost, dugo razmišljanje dok pada sneg ili kiša a ti čekaš kupca… Setim se detinjstva i pijem čaj iz mog termosa koji je preživeo sve i svašta a poklon je moje tete Ljiljane; godina proizvodnje 1985. 🙂

Kada se mnogo nadaš, upoznaš neprijatelja, a kada izgubiš svaku nadu oko ljubavi, sretneš čoveka svog života, pa makar i sa skoro pedeset godina. Na tezgama sam pored cveća donosila svoje slike, pa ako neko kupi tri buketa, dobija gratis od mene sliku.

Moj sadašnji suprug je hteo da kupi slike i da pokloni mami za rođendan, a ja sam se našalila da su mamini sinovi na kraju najbolji muževi. Zimi smo u Osijeku, a evo nas sada u Sremu, mojoj ravnici.

Svi smo pred nekom Božanskom silom isti: da li imali deset dinara ili deset miliona u dzepu. Život nije borba, nego, jako teško breme koje ima po neki uspon. Živite ga, ja tek nameravam.

Nada je verna čitateljka portala od osnivanja Vivstarsa.

copyright Vivstars.com