Dorćolkine Priče: Ludilo u prodavnici

Za urbane žene i muškarce u najboljim godinama!

Imam od prošlog leta mog mešanca psa koga sam dovela iz Šumadije i neće da jede ništa od ove hrane za pse, pa mu kupujem povrće koje barim, voli kiflice, a i domaću hranu koju mi jedemo.

Pošto u velikim marketima postoje i viršle na kilogram, kupujem ih i za mene ali i kucu, i jako su jeftine. Znam da je to treš food ali, šta da radim, na sve smo otrove otporni.

Odem do tog mega ogromnog marketa i neki bradati lik sa čudnim mrmljanjem mi dohvati one viršle na meru – bez zaštitnih rukavica na rukama i samo što ih nije bacio.

Zaista posle svih boleština nije higijenski da prodavci na “suhomesnatom” nemaju rukavice! Razdrala sam se da, iako je to za moje kuče, neću te viršle dok ne opere ruke, i ljubazno mi sa rukavicama udeli ovu kobaju, tj. viršle od gude.

Krenuo lik da se taba sa mnom, i umesto da mi ostali pomognu da me podrže, ma jok bre. Oni navijaju za njega, dok se čovek dvoumi, da li da me tresne ili da malo onako seljački nasrne na mene.

Tu se umešale kasirke, a onaj iz obezbeđenja kaže: Aha, imaš da raniš kuče sa viršle, dok narod nema za leba!? A neko će iz gomile, takooo je, ova je sponzoruša!

Da me ne bi kamenovali sa viršlama i ostalim butkicama i čvarcima kao Mariju Magdalenu, izbacila sam svoj veliki krst da se sotone odmaknu i pobegla iz tog mega marketa.

Otišla sam u drugi mini market, a tamo natapirane radnice čitaju “romane” preko telefona, žvaću žvake i gledaju mi napupele dojke, minić i tetoviranu nogu.

Kupila sam omiljene grickalice, naravno viršle na meru i čuvenu onu domaću čokoladu. Prebiram po dzepovima, superiška taman toliko imam, i baš sam gledala cene. Šta se dešava…

Na kasi mi je izračunato petoduplo. Okej, okej, aj opet preračunaj dok ja idem do rafova i sve slikam i izračunam na telefonu jOpet.

Bila sam u pravu. Ovo rade u skoro svim prodavnicama. Jedna je cena, manja na rafovima, druga je cena na kasi, i još žešće…

Naplaćene su mi cigarete koje ja nisam uzela, niti pušim godinu dana.

Ostavila sam namerno sve na kasi i vratila se praznih ruku. Majka već mesi kiflice, a tetka Mira donela sir sa sela i kod nas već ispija desetu kafu u kuhinjici na sred DorČola.

Da baksuzni dan nije slučajnost, jutros sam videla Bojanino dete, koje je pored mene prošlo, i kažem mu: Dobar Dan, sine a ono meni – Ku.vo!

Bojana je sa mnom išla u Srednju Školu i nikada nije zaboravila da sam joj maznula dečka.

Nikada mi nije oprostila zgodne noge, plavu kosu, pune usne i što sam sa muškarcima pušila cigare ispred škole, a ona žalila što im ne p..i, jer je niko nije hteo, i zato što je patetisla kako je poštena.

Jednom je pala u nesvest da bi sva pažnja bila usmerena isključivo ne njene gluposti. Ja sam je polila čašom đus votke jer mi je to bilo pri ruci na žurci kod Mike Boksera.

Tog lika sam mnogo gotivila, jeste bio baraba, krajmer iz Zemuna ali sam se samo ljubila sa njim. Ništa više. Sada je negde u Holandiji svira klavir, a on me navukao na knjige – na dobre romane Agate Kristi.

Da se vratim na Bojanu, koja se udala za Bojana iz treće klupe, koga smo zvali šteker. Njegov ćale je davao profesorima krajem devedesetih bojlere da bi njegov sin imao sve petice.

Prvi je dizao ruku, dodeljivao komplimente profama i kada je upisao jedan Fax, oženio se sa Bojanom (promenila sam im imena.)

Žive blizu mene, kupuju lokale, stare kućice jer im je sve malo. Sada su članovi jedne partije i super im ide. Svi imaju i stranačke i radne knjižice.

Na Instagramu se prate svi međusobno, ližu se i hvale materijalnim stvarima. Bilo bi super da vam ispričam jednu od mnogih žurkica koje sam imala, ali zamirisale su kifle iz rerne. Mislim da su zagorele jer majka i tetka Mira se kartaju…

Vaša Dorćolka! 🙂

copyright: Vivstars.com Svi likovi i događaji su satira i esej i nemaju veze stvarnim likovima. Zabranjeno preuzimanje bilo koje kolumne sa ovog portala.

Pratite nas na Instagramu i na Facebook-u