Dorćolka: “Štikle na kaldrmi i Septembarske ljubavi”

Drugari,

Ne vrti se sve oko Beograda u mom životu i, moram vam reći da ću za mesec, dva put Šumadijskih proplanaka gde su mama i tata već otišli da spremaju drva za zimu. Penzionerske dane, odnosno period preko zime tamo provode i ja im se pridružim kada me smori gradska gužva i ludovanja. Sama sam od pre par dana u Dorćolskoj gajbi i mogu vam reći nedostaje mi mamina jutarnja kafica i ono čuveno -Dorćolka sine, jesi li sama ili si dovukla neku bitangu iz grada!? Nedostaje mi i, tatino popodnevno zezanje -Sine Dorćolka, kada se udaješ da zetu pokažemo njive koje će obrađivati novim audijem! Naravno zezaju se i šale, sa skoro četrdesetogodišnjakinjom koja živi jedno trista na sat.

Čuli ste svi da je jedan predobar genije otišao iz Srbije, koji je zaslužan za mnoge medicinske pobede a tiče se nas žena, koje želimo da se ostvarimo u najlepšoj ulozi. Nadam se da će dolaskom nekih pametnih ljudi, polako se i vraćati svi naši kreativci, naučnici i ostali ljudi vredni svake pažnje. Naljutila me je jedna poznata gradska torokuša, koja na Instagramu melje li melje o modi. Neću je imenovati, ali sam je srela pre par večeri na jednom dešavanju.

Pitala sam je, kako su joj klinci i uputila kompliment, kako je super-mega zategnuta u faci i da su joj se stare bore izbrisale. Rekla mi je kako je vreme da nađem bilo koga i da tog nekog iskoristim da zatrudnim!? Pisala sam u ranijim kolumnama, da iako jesam na svoju ruku bleskasta da ne volim izraženi feminizam, i da muškarce koliko god me zezali u ljubavi, volim. Ne možemo jedno bez drugog dela jinga, odnosno janga. -“Ako si ti osemenjena zbog kreditne kartice, ja ću to sa nekim koga volim i ko će moju decu lepo vaspitati. Ma zajedničkim ćemo snagama…” Tako sam joj rekla i okrenula se i otišla ćiku.

Malo sam razmišljala i opet mi se vratilo ono čudno stanje anksioznosti, jer previše brinem i osetljiva sam. Jedino je dobra stvar što me sve to brzo prođe, i pošto obožavam nadolazeću prijatnu jesen, smiruje me šetnja u full opremi i nakon toga izlazak. Pekli smo se na onom suncu samo tako i zato je leto prošlo kao rukom odnešeno.

Svi su poludeli sa komentarima o novom prestoničkom Trgu, koji ja zovem “Kod Konja.” Morala sam da vidim to čudo koje je plaćeno boga-oca u kešu… Obula sam svoje Gucci štikle, za koje iz zeza, kažem da su devetnaest santimetara i da su me toliko, pre osam godina koštale, da sam bila pola godine nakon kupovine istih, vegetarijanka. Nisam imala ni za kafu u omiljenom kafiću. Kada sam nabadujući stigla “Kod Konja” osvrtala sam se kao kada sam zalutala u Berlinu na ekskurziji. Čekaj bre, ovo je prestonica svih nas koji živimo u Srbiji i ko je nas nešto pitao? Pa ovaj grad je rušen vekovima unazad i opet je iznova kao Feniks izlazio kao pobednik, sa još lepšom i unikatnijom građevinom.

Zar da menjate i ono cveće i fontanicu oko koje su se snimali najbolji domaći filmovi. Pa okej, promenili ste sve, možda se nekome dopada, meni se jednostavno ne sviđa. Onda sam ljosnula, jer mi je štikla na hrapavosti zakočila i, pala sam direktno na glavu da ih ne pohabam. Mislim na štikle naravno. Tvrdoj glavudzi ništa nije bilo, a svi su me gledali i smejali su se, misleći da sma pijandura.

Podigao me je lik sa kajkavskim narečjem. Gospodična, da li ste dobro? “Ma super sam, a ovamo da propadnem u hrapav pločnik.”

Lik je iz Hrvatskih Karlovaca i sa drugom iz Makedonije je turista, i hvala mu na pomoći, ja sam se odužila domaćinski. Izvela sam ih na sva moguća gradska dešavanja. Hrvat ima ribu Nišlijku i tamo mu je sledeća stanica, a Makedonče je solo i voli da ubode pa da ode. Tako sam ukapirala, ali mu nisam dala. Moja nova simpatija je iz gradskog prevoza…

Pošto jedem kao stenica sve što mi padne pod ruku, i to više puta dnevno, i dalje sam mršavica. Jedina briga par meseci unazad mi je stomačina. Da mi Bog oprosti, kao trudna žaba izgledam. Ma dzaba steznici i uvlačenje stomaka. Radila bih ja liposukciju, ali nešto ne verujem “izvođačima radova” i tripujem zbog kasnijih komplikacija. Neću da budem kao dve naše songerice, ove koje ne govore više, i koje su jedva preživele vađenje sala.

Ulazim u prevoz i prepuno je, a jedan smeđokosi dasa ustaje i kaže -Uvek mesta za trudnicu. Ja uzvratim, “Jedino ako ga ti napraviš!” I tu nastane opšte smejanje… Ladno sam išla do njegove stanice, a ne da izađem kod “kružnog toka” na Slaviji. 

Semir je iz Tutina i ostala mu je još jedna godina, neću reći kog faksa. Ima prodorne crne oči na koje padam kao pokošena od pijanke, i prelepe prste. Znate one muške tanke i duge prste. Ne neke debele kao politikanti što imaju, pa naprave trougao kao kalup za kolače. Semir je dobrica koji ume da sluša i miriše na čist veš. Ima bradicu od tri dana, i beličast osmeh kao jesenji oblaci nakon tople kiše. Posećuje predstave i voli da sluša mjuzu koju i ja gotivim. Kupio mi je sladoled i dogovorili smo se da gledamo sve moguće premijere filmova koje najavljuju ovih dana u Bioskopima.

Ne šalje poruke i ona glupa neiskrena virtuelna srca i smajliće, nego zove i priča. Vooolem to, što kažu Sremci. Ne govori mi u pravu si, za sve što lupetam nego, ima i svoje mišljenje i ume da kuva. Ne ide po restoranima i ne hrani se pomijama iz istih. Ja sam srećna! Sve bivše sam zaboravila kao da nisu ni postojali. Nisam više nervozna, ne puši mi se na svakih deset minuta. Osećam se napaljeno kada mislim o njemu. Ja sam se zaljubila…

Čitamo se za sedam dana. Termin nemam za Kolumnu, kada je napišem, objavljuju je ovde na Vivstarsu tako mi je moj autor rekao. Bigi vam piše u petak u 12h.

Vaša Dorćolka! 🙂

copyright Vivstars.com Zabranjeno preuzimanje bilo koje Kolumne. Svi likovi i događaji su fikcija i umetničko izražavanje autorke teksta.