Vivstars Priča: “Duh bakine prve ljubavi”
Decenijama me mučio jedan događaj… Kada sam imala 12.godina, baka za koju sam bila vezana tokom čitavog odrastanja, preminula je i teško sam to podnela.
Shvatala sam svu tugu oko sebe; i maminu i tatinu bol, i da baku nikada više neću videti. Tetka je bila uz mene, i tešila me je, jer su moji bili zaokupljeni pripremama za sahranu, i kod tetke sam boravila u drugom gradu dok nije došao dan sahrane. Tog ranog jutra, tetka i ja smo otišle do prodavnice, cvećare i na kraju, da bi mi bilo makar malo lakše, odvela me je do parka, kupila sladoled i sedele smo na klupi.
Na drugoj klupi je sedeo jedan stariji čovek i gledao nas je, i kao da se molio u našem pravcu i blagim pogledom, kao da mi je pričao biće sve u redu. Kada smo ustale, kažem tetki ko je onaj čovek na klupi? – Nema nikoga dete moje. Koji čovek? Stvarno više nikoga nije bilo na tom mestu. Ni pored, ni malo dalje…
Stigle smo autobusom do mesta gde je baka živela. U čekaonici je opet sedeo onaj čovek koga sam videla na klupi satima ranije. I tako su godine prlazile, porasla sam. Sada sam u ozbiljnim godinama i sve čitam, gledam i pratim, pa sam u jednom tekstu na stranom sajtu saznala, kako mala deca mogu da osete duše preminulih, da duhovi komuniciraju sa nama i da se retko kom odraslom prikažu… Prenose poruke.
Nisam neka opičena niti sam opterećena onozemaljskim, ali mi je taj događaj – sve vreme bio enigma iz rane mladosti. Pre neki dan sam od moje majke čula priču, da je moja baka imala ljubav u njenoj mladosti za kojim je patila i kada se udala za drugog čoveka, mog deku…
I sve vreme je pričala o njemu, i kada je on preminuo pre nje, baka je išla na njegovu sahranu i do kraja njenog života nosila je crno, žaleći svoju najveću ljubav, koji joj nije bio suđen na ovom svetu. Imao je bradu kao i onaj čovek sa klupe, guste crne obrve i tokom života, po maminim rečima, krasila ga je staloženost…
Baka joj se za života, iskreno poveravala. Poruke se važne, bilo one i sa nekog drugog prostora i vremena, i sada mi je jasnije da mi je on poručio da će biti sa mojom bakom sve u redu – jer je ona kod njega. Zajedno su.
Morala sam da podelim ovu priču, jer sam čitala u komentarima da su neki podblogeri izgubili najmilije. Sudbina života je i lepa a i teška. Trebamo da sledimo svoje srce u sadašnjosti i da stvarno uživamo u životu dok traje. Ljubi vas čitateljka Ljubica iz Užica.
copyright: vivstars.com
Ja kad sam bila mala mene je plasio duh ispod kreveta. Legnem popodne da spavam taman me hvata san, pocne ispod kreveta da udara i da me drma. Ja sam vrisnula i dosla nana i stavila nož ispod kreveta da se ne plasim. Posle kad sam porasla morali da sklanjaju noz jer sam sanjala da me jure Mocni Rendzeri pa da mi ne padne nesto na pamet. Sad kad sam tuzna pricam sa pokojnom nanom uz kaficu. Ona nije volela da se psuje. pa kad je opsujem padne mi soljica kafe iz ruke, kao da me nana moja sljepi po ruci. To je moje iskustvo, ima jos jedno ali nije za javnost kada sam vodila ljubav sa duhom da vam sad ne pricam sitnice hihihi
Te koje pominjes su demoni, sto plaše i s..ju dušu. Nije isto kao duša čoveka.