Žena u Venčanici plaši ljude i Dobre Vile iz Šumadije

Pokojna mlada u venčanici stoji na putu

Marijana, naša čitateljka, podelila je sa nama priču iz svog kraja, koja već decenijama kruži među meštanima juga Srbije.

‎„Kada sam išla u srednju školu, u našem mestu se dogodila velika tragedija. Poginula je lepa devojka pred samo venčanje.

Njen život se ugasio na putu koji razdvaja dve varošice, a njeni roditelji, po starom običaju, sahranili su je u venčanici.

Godinu dana nakon nesreće, počele su da kruže priče da ljudi na tom istom putu viđaju mladu ženu u belom.

Deca koja su se vraćala iz škole, preplašeno su govorila da su videla siluetu žene u venčanici.

Zemljoradnici su svedočili istom prizoru, a najjezivije svedočenje došlo je od komšije lovca. On je jedne večeri tražio pse koji su mu se izgubili blizu vikendice, kada mu je prišla žena u belom i pokazala rukom put kuda su psi otišli. Kada se vratio da joj zahvali – nje više nije bilo.

To je bilo vreme kada nije bilo mobilnih telefona ni interneta, i priče su se prenosile od usta do usta.

Sve je trajalo punih deset godina. Govorilo se da je pokojna mlada ostala vezana za ovozemaljski svet, sve dok njen verenik nije oženio drugu devojku.

Te noći, dok je trajalo svadbeno veselje, na mračnom putu čula su se jeziva vriska i jecaji. Nakon toga, više niko nikada nije video mladu u venčanici.“

Dobre vile u Šumadiji ili veštice kraj puta

Naša čitateljka Snežana prenela nam je priču svoje bake, koja i danas izaziva jezu kod meštana šumadijskog sela.

‎„Moja baka je pričala da su šezdesetih i sedamdesetih godina meštani viđali neobične pojave na jednoj njivi pored puta.

Govorilo se da se u kasne sate pojavljuju devojke sa dugim kosama i kikama, koje igraju u krug, obasjane nekom neobjašnjivom svetlošću.

Kada bi radoznali prolaznici prišli bliže, nikog više nije bilo. Ali, na zemlji bi ostajali tragovi nogu i savršen krug koji se ne može opisati. Nije bilo gareži od vatre, a opet – sve je izgledalo nestvarno.

Pričalo se da su vile znale da sretnu ponekog seljanina i da mu obasjaju put do kuće. Njegova porodica bi mislila da je bio pijan, a on bi se zaklinjao da mu je svetlost pokazala put.

Još jezivija priča odnosila se na decu koja su se izgubila na tri dana. Kada su ih našli, mališani su ispričali da su ih hranile vile i da su im pokazale put do sela.

Čak i stoka koja bi zalutala uvek bi se vraćala sama.. upravo iz pravca te njive.

Godinama kasnije, preko tog „vilinskog mesta“ napravljen je put. Od tada su se nizale saobraćajne nesreće, iznenadni kvarovi kamiona i autobusa, a narod je verovao da je narušen mir drevnih bića. Danas to mesto više niko ne zove Vilino polje – već Veštičji put.“

copyright: Vivstars.com