Vivijana blog: Četrdesete nove dvadesete

Iz ugla urbane četrdesetogodišnjakinje;

Čekala sam u nepreglednom redu ispred banke, i naslušala sam se gluposti za celu godinu. Neću više čekati, niti se mešati sa ljudima – koji su nervozni, neokupani i drski. U manjini su takvi, da se odmah ogradim i izvinim poštenim i dobrim ljudima.

Devojčica od jedva dvadesetak godina, koja fizički izgleda kao da joj je trideset (loše napumpane usne, za nijansu tamniji puder od kože) – rekla mi je ” Babo, pusti mlade da ne čekaju!?” Baba, koja je u ranim četrdesetim, na trulom Balkanu, sa čistom i urednom kosom, naoružana strpljenjem i kulturom u okruzenju ovakve omladine. Napustila sam (ne)red, kupila kafu onu, koju reklamiraju sa mlekom i odmorila mozak na klupi…

Nisam je ni popila, odvratnog je ukusa, cena preskupa, pa se pitam; zašto se niko do sada nije dosetio da po celoj Srbiji postavi automate za ovaj vrući napitak, ionako svi nešto čekaju – porezi, nameti, računi. Bio je do pre tri godine na Bus stanici u Beogradu. Kafa sa mlekom 50 dinara, bez 30.dinara…. Milina… Sa dvadeset, pa i sa trideset i nekom, smejala sam se kada su mi pričale iskusnije drugarice – da ću i ja promeniti ukus, i da ću želeti mlađe muškarce.

Pa da, u vezi sam sa mlađim. Više je to, neka neobavezna šema, a šta će biti vreme će pokazati. Mlađi je od mene 15 godina. Crnokos, markantan i umereno dominantan. Uživam, kada mi daje savete i što možda dobro glumi, a i ja glumim da su mi ti saveti od koristi. Mlađi muškarci zaista mogu sve po nekoliko puta. Voljni su da istražuju, a to me čini mlađom nego što jesam. Radim od osam do dva popodne. Od kuće – onda odmaram, spremam ručak i zovem dragog za osam.

Nekada ga zovem i u dva noću, i uvek dođe. Prija mi i što ne smara porukama, što ne želi da mi se uvali u stan i što nije nakon odnosa mrzovoljan. On je moja mantra ili moticacija, a ja njegova životna škola za buduće iskustvo. Iza sebe imam jako dosadan brak. Nisam ni zlostavljana, niti nesrećno ostavljena. Seli smo Miodrag i ja, posle sedamnaest godina braka i popričali ljudski i iskreno. Rekla sam mu po stoti put, znaš da te be varam, ali te ne volim više. Mislim da ni ti mene ne voliš strastveno kao pre, i da smo kao drug i drugarica. Neću ti uskratiti ništa u vezi naše naslednice.

Pružili jedno drugom ruku i čak sam mu pomogla da se iseli i na svoje ime podigla kredit za njegovu nekretninu – krov nad glavom. Detetu sam ja objasnila, da sama odlučikod koga želi da živi i da ćemo zauvek biti njeni mama i tata. Tako da je ona po mesec dana kod njega, a mesec dana kod mene. Pre ove korone, pošto imam mnogo drugarica, putovale smo u sve gradove bivše velike države – zajedničke. Rastužila sam se, iako sam Novosađanka koja godinama živi u Beogradu, da se sve ulaže samo u Bg. Da pola Srbije može živeti u Bg koliko se gradi, a da ih za ostatak zemlje baš briga. Sarajevo je isto kao i Zagreb metropola a sva manja mesta su kao iz osamdesetih i u Bosni i u Hr koliko sam videla. Skoplje je isto izgrađeno a niko ne ulaže u male sredine. Kao da “velike gazde” hoće i žele da postoje samo veliki gradovi i da se ugase sela, varošice i manji gradići.

Da ne mračim u prvom blogu, interesuje me, da li u ovim nevremenima kupujete garderobu online jer sam imala baš,baš – loša iskustva i da ove “preprodavačice sa Instagrama” kupuju jako jeftine i nekvalitetne kopije.

Srdačno do nove teme i srede u 7. Vivijana… 😊

Copyright: Vivstars.com Originalne kolumne & kreativno novinarstvo Foto: Pinterest