Veliki Intervju za Newsweek: Vlasta Velisavljević o životu i ulogama

Vlasta Velisavljević naš je najstariji glumac i jedan od miljenika publike. U interjvu koji je dao za magazin Newsweek Vlasta se prisetio dana provedenih u Golom otoku, selidbi u Mostar i Tuzlu, objasnio je svoje stavove o Rusiji, ali pričao je i otome kako je boravak u logoru uticao na njegov brak.

Sa svojih 92 godina i više od 350 uloga u pozorištu, na filmu i televiziji, Vlastimir Vlasta Velisavljević je, kažu, najširu popularnost stekao glumeći epizodu – magistra Ðorđevića u „Boljem životu“, jednoj od najgledanijih serija u bivšoj Jugoslaviji. Trogodišnje robijanje na Golom otoku davne 1950. jedan je, veruje, od razloga što je kao „bivši IB-ovac“ u beogradskim teatrima retko dobijao glavne uloge.

Inače, pre komunističkog, Velisavljević je zaglavio i u nacističkom logoru u Nemačkoj, iz kojeg je, nekim čudom, uspeo da pobegne 1944.

Nekoliko decenija kasnije, iako je, kaže, doživeo kliničku smrt i „već bio otišao“, Vlasta Velisavljević se probudio iz kome i vratio na pozorišnu scenu.

Ali, ni ovde nije kraj – 2015. mu je mladi onkolog s beogradske Klinike za maksilofacijalnu hirurgiju saopštio groznu vest.

„’Imate rak’, rekao mi je i poslao me na dvadeset zračenja“, kaže Velisavljević.

„Odbio sam, nisam hteo da se zračim. Posle silnog ubeđivanja s tim mladim doktorom, na kraju sam ipak pristao da sutradan dođem na još jedan pregled. Sledećeg jutra, tu u hodniku, naleteo sam na njegovog starijeg kolegu, lekara koji me je prepoznao s televizije. Popričali smo, pregledao me je, pogledao nalaz skenera… Vidim, čudi se čovek. Pozvao je kolegu, onda i neku doktorku.

„Pa, vi nemate ništa!“, rekao mi na kraju. „Kakav rak?!“

I pored svih nevolja koje su ga zadesile tokom života, Vlasta Velisavljević ostao je vedar i nasmejan. I beskrajno šarmantan čovek.

U devedesetoj godini vozi automobil, koristi društvene mreže, igra u čak šest pozorišnih predstava.

Vi ste glumom počeli da se bavite 1938, sa svojih dvanaest godina, i to na sceni Manježa u Narodnom pozorištu u Beogradu. Koja je to scena?

– Ova gde trenutno sedimo: stara kafana „Manjež“, preko puta Jugoslovenskog dramskog pozorišta. „Manjež“ je u to vreme bio deo Narodnog pozorišta u Beogradu. Iza te zgrade bile su napravljene prostorije za probe, u koje se vremenom uselilo Rodino pozorište, koje je vodila Gita Predić, ćerka Branislava Nušića. Gita je od toga napravila pravi repertoarski dečji teatar. Kao dete, u Rodi sam igrao mnogo uloga: od kestendžije i Riste Sportiste u jednočinkama za decu do Nušićevog „Puta oko sveta“. Dramaturški sve je bilo isto kao u velikom teatru, samo što su glumci bili deca. Pozorište Roda radilo je do okupacije, do početka Drugog svetskog rata.

Rat ste proveli u Beogradu?

– Tako je. Pored nacističkog pravila „sto za jednog“, koje je važilo samo za nas Srbe i Ruse, nemačku okupaciju pamtim po strahovitoj gladi, siromaštvu, po jezivo hladnim zimama.

Stanovao sam na stotinak metara odavde, kod „Londona“. Mile Vražić, Nemanja Marković i ja bili smo čuvena trojka; dečaci koji su na beogradskoj Železničkoj stanici od Nemaca u početku krali cepanice. Zime su, kažem, bile strašne: preko zaleđenih reka moglo se preći i kolima. Pored cepanica, krali smo i jabuke, koje su nacisti, otimajući ih od srpskih seljaka, slali svojima na Istočni front. Ti vagoni s jabukama imali su prozorčiće i nas trojica bismo, zahvaljujući specijalnom oruđu koje smo provlačili kroz otvore, a koje je na vrhu imalo debelu iglu, naboli jabuku, izvukli je, slagali u vreće i prodavali. Svi naši kupci bili su u čudu, pitali su se zašto je baš svaka jabuka morala biti probodena. U svakom slučaju, „biznis“ je cvetao sve do trenutka dok nas Nemci nisu provalili.

Koje godine?

– Početkom 1943. imao sam sedamnaest godina. Nedugo nakon tog hapšenja odveden sam u nacistički logor Dortmund Herde, koji je bio „filijala“ Dahaua. Spaslo me je to što sam bio mlad i zdrav jer su me, umesto da me pošalju u gasnu komoru, nacisti koristili kao radnu snagu u fabrici granata i oružja u Dortmundu. Ujutro bi nas odvodili u fabriku na rad, a uveče vraćali u logor. Sve dok im nisam pobegao.

Pobegli ste iz nacističkog logora?! Kako?

– Jedan od majstora u toj fabrici uzeo me je za svog pomoćnika. Prezivao se Bergman i bio je nešto stariji od mog oca. Iako Nemac, često bi mi, kad bi dolazio u fabriku na posao, od kuće donosio hranu. Sve što sam dobijao od njega delio sam s ruskim zarobljenicima, koji su, među nama logorašima, imali ubedljivo najgori i status i tretman. Jednoga dana moj me je majstor odveo u susednu fabriku, a onda i u svoju kuću. Doneo mi je neke stare cipele, njegova žena mi je ponudila ručak. Sećam se da sam na jednom od zidova primetio uramljenu fotografiju mladog momka. Bio je to njihov sin, koji je poginuo na Istočnom frontu. Možda je gospodin Bergman u meni video tog svog sina, ko zna. Valjda je zato, uprkos stravičnom riziku kojem se na taj način izložio, sve i organizovao.

Šta je organizovao?

– Dao mi je nemačku propusnicu, koja mi je, kad sam već pobegao iz logora, pomogla da se preko Minhena najpre dočepam Zagreba, a onda Zemuna i Beograda. Mnogo godina nakon bekstva iz nacističkog logora posetio sam Dortmund, kasnije otišao i do logora Herde. Na mestu na kojem se nekada nalazila fabrika granata i koje je stradalo tokom savezničkog bombardovanja 1945. prostiralo se prelepo jezero. Ipak, neke sam stvari uspeo da rekonstruišem: tunel kroz koji su nas nacisti svakodnevno vodili u fabriku, logor, našu baraku… Baš na tom mestu, na mestu barake u kojoj sam bio zatočen, izgrađeno je pozorište – Hamza teatar. Neverovatno!

Šta se dogodilo s vaša dva druga? Jesu li i oni završili u logoru?

– Nisu. Nemci su samo mene uhapsili. Njih dvojica su ostala u Beogradu, prešla u ilegalu. Neposredno nakon oslobođenja nas trojica pokušavali smo da se dočepamo Amerike, da pobegnemo iz zemlje.

Koliko godina ste proveli na Golom otoku?

– Tri godine. Ipak, bio sam u grupi zatvorenika koja nije ispaštala kao one prethodne, koje su uhapšene prvih meseci nakon Rezolucije Informbiroa 1948. Ali ne bih o tome dalje govorio. Teško je, znate… Na moju su ženu tih godina vršili pritisak da me se odrekne. I odrekla me se. Ali me je i čekala, misleći da ću razumeti i da ćemo nastaviti tamo gde smo stali. Kako da nastavimo? To ne može. Ako vas neko u najtežem trenutku izda, ako vas se odrekne, onda ne vredi, gotovo je! Nisam hteo da joj oprostim.

Primio vas je Bojan Stupica?

– Da, Stupica me je primio. I to zajedno sa svojim čuvenim „bebama“. U JDP-u, u najboljem pozorištu u onoj Jugoslaviji, danas nema nikoga iz moje klase. Nema ih ni u drugim pozorištima, otišli su. Ostao sam sam. Poslednji je otišao Ðuza Stojiljković. I tako žalim, tugujem za njima na svoj način. Povremeno pitam ove mlađe glumce da li bi me primili u svoju klasu.

„Naravno, Vlasto, šta vam je?“, kažu. I, tako, sad imam novu klasu.

Nije vam naporno da u ovim godinama ponovo učite tekst?

– Taman posla, uživam!

Duže od četiri decenije igrali ste u diplomskoj predstavi Ljubiše Ristića „Buba u uhu“. Od početka ste bili u podeli?

– Jesam. Interesantan je istorijat te predstave. Prvakinja Jugoslovenskog dramskog pozorišta, velika Marija Crnobori, zaprepastila se kad joj je Ljubiša Ristić ponudio da igra u vodvilju Žorža Fejdoa.

„Jeste li normalni?!“ – vikala je, ne mogavši da poveruje da je njoj, glumici čuvenoj po tumačenju tragičnih junakinja svetske literature, mladi Ristić ponudio takvu ulogu. I, pošto je Marija Crnobori odbila, postavilo se pitanje šta dalje. Jer je u prvobitnoj podeli bilo planirano da igram Marijinog muža. Na kraju, Ljuša je ulogu žene jednostavno – izbacio. Ostao je muž, to jest ja. Zanimljivo je da je „Buba u uhu“, pre nego što je i postavljena, već bila proglašena za promašaj. Čak je i moj nenadmašni, bravurozni kolega Nikola Simić, baš kao i Marko Todorović, svrstavši se na stranu ansambla JDP-a, odlučio da ne igra kontrolnu probu. Igrali smo mi ostali – Branka Petrić, Rada Ðuričin, ja – i to kao da su Nikola i Marko tu s nama na sceni. Glavne uloge su, dakle, sedele u publici i posmatrale šta se događa. Sva sreća da je tog dana u gledalištu bio i Ljuba Tadić. „Ho-ho-ho“, smejao se Ljuba onim svojim dubokim glasom. „Ovo je odlično, ovo će se publici svideti.“ Naravno, to nas je ohrabrilo, pa je predstava počela svoj višedecenijski i više nego uspešan život. Zahvaljujući Ljubiši i novom, mladom ansamblu, „Buba u uhu“ igra se i danas.

Kako vam izgleda predstava s mladim glumcima? Kako su se snašli?

– Sjajno. Ti ljudi odlično igraju. Posebno glumac koji je nasledio Nikolu Simića, opasan je.

Je li istina da ste u beogradskim pozorištima retko dobijali glavne uloge?

– Jeste. Izuzev u Beogradskom dramskom pozorištu. Glavne uloge sam češće igrao u provinciji. Ovde je ipak bilo teže, vodilo se računa i o drugim stvarima, ne samo o glumi. Doduše, ma šta igrao, trudio sam se da dokažem staro pravilo: nema velikih i malih uloga, ima velikih i malih glumaca.

Deo Intervju-a iz ugašenog srpskog izdanja Newsweek magazina 2017.godine (adriamediagroup)