Senka bez lica i Devojka koja je videla duhove
„Još od studentskih dana primećivala sam ljude u javnom prevozu: autobusi, tramvaji… koji bi me gledali ljubazno, skoro kao da me poznaju. Nikada nisam shvatala zašto, mislila sam da je to samo slučajnost ili moj osećaj.
Kasnije, i na fakultetu, a potom i na poslu, ljudi bi ponekad okretali glavu ka meni i osmehnuli se, a da ništa ne kažu. Tek mnogo godina kasnije, shvatila sam istinu – to su bile izgubljene duše, koje samo ja mogu da vidim.
Jednog dana, dok sam bila trudna, srela sam čoveka koji mi je rekao: ‘Danas nemoj proći ulicu na Slaviji.’ Nisam razumela, ali poslušala sam. Te večeri, na toj ulici, dogodila se teška nesreća, koja je bila prikazana i na vestima.
Kada sam rodila svoje dete, više nikada nisam imala takva iskustva. Kao da je svet duhova pustio mene i počeo da štiti novu generaciju.“ Elena
Senka bez lica u vozu
Jedan naš čitalac podelio je iskustvo koje ga progoni još od studentskih dana.
„To je bilo devedesetih, kada sam iz Mladenovca a putovao vozom za Beograd. Noćni voz, skoro prazan, i ja sam sedeo u kupeu.
Negde kod prve stanice, ušao je čovek u starom odelu, seo preko puta mene i ništa nije govorio. U prvi mah sam pomislio da je samo neki umorni putnik.
Ali, kada sam podigao pogled…nisam mogao da mu vidim lice. Kao da mu je umesto glave stajala senka, potpuno crna, bez očiju i bez usta. I dalje je sedeo nepomično, u tišini.
Kroz par minuta osetio sam ledeni vazduh i miris voska, kao da neko gasi sveće u crkvi. Ustao sam i izašao u hodnik, a kada sam nakon par sekundi skupio hrabrost da pogledam u kupe, bio je prazan. Nikakvog traga od njega.
Kasnije sam od konduktera čuo da ljudi godinama pričaju o „putniku bez lica“, koji se ukazuje samo onima koji putuju sami.
Kažu da je to duh mladića koji je poginuo u vozu pre više od pola veka, i da se i dalje vraća da zauzme svoje mesto.“ Milan
copyright: Vivstars.com
