Ništa bez pravih papirnih Čestitki za praznike, koje su izumrle

Internet čestitka nikada ne može zameniti pravu Čestitku za praznike…
Sećam se kasnih osamdesetih kada sam sa majkom kupovala ukrase za jelku, i čestitke koje ćemo poslati najbližima.

Uvek smo slale po desetak novogodišnjih “razglednica” a onda sreća, kada poštar ( po običaju zakasni i po deset dana) donese čestitke od tetke i teče, braće i sestara i maminih prijateljica.

Sve se menjalo devedesetih, kada sam bila jedina učenica iz razreda, koja je drugarima slala čestitke za Novu Godinu i Božić, a meni niko!!!

Tada sam i prestala, a dolaskom mobilnih telefona, sve se svelo na SMS poruke, a sada na Viber i WApp čestitanje…

Malo mi je degutantno da otvaram te slike sa interneta, koju na primer – Maja pošalje Verici, a Verica meni, pa ja Maji tu njenu sliku, a onda ona opet njenim drugaricama i široj i užoj rodbini.

Mada, jako su me obradovala čestitanja nepoznatih ljudi ispod moje slike na Instagramu. Jedno pedesetak poruka. AKo se makar jedna ostvari za zdravlje i za posao, biću presrećna.

Najveća ekspanzija novogodišnjih čestitki je bila od početka sedamdesetih godina prošlog veka. Prodavale su se kao alva, i kao gramofonske ploče.

U mnogim mestima su postojali poštanski sandučići na trgovima, a deca su kasnije imala prioritet u školama,kada je UNICEF poklanjao set samolepljivih markica, koje su “važile” tokom praznika.

Ko ne zna, markice za pisma i čestitke nisu bile baš jeftine u Poštama. Opipljiva čestitka je imala svoju čar u zimskim periodima sa puno snega.

Dok vatra pucketa, gledaš oblike čestitki, crteže, kakav je nečiji rukopis, a mislim da imam i nekoliko sačuvanih – muzičkih razglednica. Elena, Novi Sad