Imam šezdeset godina i silikonske usne

Prošlog meseca sam napunila 60 godina. Ne osećam težinu tih godina, ne priznajem ih mentalno ali, ni fizički.

Celog života sam se borila sa, kako to danas nazivaju – emotivnom osetljivošću. Jedinica koja voli sve ljude, pa čak i one najgore koji su mi smeštali najpodlije – od ljubavi do posla… i zauvek devojčica koja voli mamu, tatu, baku i koja ih je gledala do njihovog odlaska.

Nisam se udavala, nisam rađala, a kada pomenem da obožavam decu, ali da ih nisam želela – doživim gore napade, nego to, što sam sebe častila silikonskim usnama.

Sedim svakog dana u prelepoj bašti jednog kafića, i tako započinjem dan.

Uz domaću kafu, hladnu kiselu i kolač za mog psa Rokija. Gleda me jedna devojka, i kaže: Imaš dobra usta, ‘de si ih radila?

Objasnim ljubazno, a ona kaže da za “četrdeset banki” izgledam Top!?

Pre par dana sam slušala razgovor nekih tiktokera, koji su žene od četrdesetak godina nazivali babama – valjda su snimali neki video za svoj kanal.

Pomislila sam u sebi, da je dobro što sam još živa i da mrdam, ako su četrdesete za babe. Ne družim se ni sa kim iz komšiluka. Htela bih, ali me oni neće.

Beže od mene ko’ đavo od krsta. Smeta im, što sam sama, što sam bez porodice, nemam kola, ali imam silikonske usne.

Kaže mi studentkinja Kaća sa petog sprata da me ne vole, jer nemaju nikakvu korist od mene.

Danas se i mladi i stariji druže, ako imaju međusobnu korist. Ja ipak imam porodicu, i to je moj pas.

Zdrava sam, mogu da trčim u štiklama, mogu da perem tepih, veš, ostavljam zimnicu. Mogu da se zaljubim.

Živite šeszdesete kao da su četrdesete. Mila, Beograd

copyright: vivstars.com web magazin Pop Kulture – Originalne fiktivne priče.