Dorćolka “Leksikon iz 24.marta 99”
-
Ilustracija, pexels
Tog dvadeset i četvrtog marta 1999.godine sam ustala na levu nogu, kao i svakog školskog dana. Pubertet je čudo, a pamtim kao da je juče bilo da mi se nije ustajalo iz kreveta. Ćale je zamirisao sobu domaćom kafom, a ja jednim okom sanjiva gledala TV.
Kada je otišao na posao, zaspala sam na fotelji, a znajući kakva sam, majka me je zvala na fiksni jedno desetak puta. “Jesi ustala, jesi se umila i da odeš makar na treći čas.” I otišla sam. Nikoga u učionici bilo nije, ni u školskom dvorištu, niti u toaletu gde smo “dimili cigarete” kao i većina srednjoškolaca.
Ah, evo ih Ružica i Vlada zadihani, kažu, da su se šetali sa još par učenika iz pre podnevne smene i da su direktor i nastavnici u likovnom kabinetu, ali ništa nisu obavestili, niti su dolazili da “nam predaju.” Ostalo društvo je po parkovima i kafićima. Srela sam i Anđelku i njenog – dve godine mlađeg brata… Otišli smo do prodavnice, kupili grickalice i nameravali da kuliramo kraj reke…
Toga se sećam kao da je juče bilo, čak nije bio ni hladan dan, nego, nekako siv i usporen. Nije to bilo vreme interneta i ludilo telefona, pa je narod na ulici bio opušten… Kod kuće sam stigla oko 17,18 časova i, naravno, po običaju legla sam da odmorim pa bih mogla do grada… Ćale me probudio u mrklom mraku i tiho rekao …počelo je, bombarduju nas… I mama je stigla, dovezla je kolima koleginica, znam da je u to vreme radila dvokratno.
Niko radnicima po firmama nije rekao da ne rade, a znalo se, pričalo se da će biti bombardovanja, ni nama u školi ništa rekli nisu, i tako sam prevremeni raspust provela kod kuće. Za par dana krenula je nestašica svega, i skok cena. Dani, nikada sunčaniji uz zvuk aviona i sirena.
Desetak dana je bila panika, da bi mi Srbi takvi kakvi jesmo – sve prebacili na “Možda nam je poslednje, hajde da uživamo.” Ljudi su bukvalno oguglali na sirene i crne vesti, izlazilo se, provodilo se. Anđelka i njen brat su svakog dana pešačili pet kilometara, a ja ih ispraćala do kuće,pa sama samcata natrag. I tako sve do kraja agresije na moju zemlju. Nikada nam ništa dobro političari nisu doneli, ni tada, a ni danas – sada.
Voli vas Dorćolka sa Vivstarsa.
copyright: vivstars.com
Nisam ni krenula u osnovnu tada i to mi je jako velika trauma u zivotu. Bila sam ubedjena da ce mi bomba proci kroz kucu. Ove godine nisu puštali sirene, uvek mi se od toga sloši, ne smemo nikad da zaboravimo to, nadam se da će naši advokati uspeti na internacionalnom sudu da izvedu slučaj do kraja.
Isto poslepodnevna smena u školi. Na četvrtom času radim pismeni iz računovodstva i vidim par drugara iz kraja koji nisu išli u moje odeljenje kako izlaze iz škole. Profesorka na čas došla sa putnom torbom.Predajem joj do pola uradjeni pismeni i palim za društvom da se ne bih vraćala sama kući. Bili smo klinci tek punoletni i nismo imali nikakav strah
Ja se secam da sam za vreme bombardovanja bila procitala bas mnogo knjiga, sto radim i danas, a tada sam imala deset godina. A bilo je grozno vreme, mada i sada nije preterano bolje…
Dorcolka,moje postovanje jer si jedna od retkih osoba koje vide da nama nije dobro, ni u jednom trenutku.Ljudi uporno uporedjuju vremena ali za obicnog coveka, ne postoji dobar period u Srbiji osim onog koji je sam stvorio.