Dorćolka “Ko je posekao staru Trešnju?”

Originalna Vivstars kolumna

Ja moram da nastavim da vam pišem kako znam i kako umem. Kako kažu oni spikeri i spikerke sa dosadnih kanala – Da krenemo od početka, Ne – nego krenimo redom:

U predivnom Šumadijskom selu sam mesecima, gde se pije ladna bunarska voda, gde se miluju zvuci ptica i domaćih životinja, i gde možeš čuvati deset pasa i mačaka a da ti ne dreče lude komšije kojima smeta i što dišeš.

Ovde ljudi ne nose maske, eto biću najiskrenija. Ovde moraš svima da se javiš kada prođeš, ili kreneš u šetnju – pa se slatko ispričaš sa jednom komšinicom, sa drugom, sa trećim komšijom i tako sve do prvog sumračka…

Ranka komšinica živi sama. Nema dece, nema unuke i sama kopa, rilja i uveče sluša Radio Beograd Prvi program – da čuje, kakvo će vreme biti tokom nedelje. Ranka je našminkana crvenim karminom. Ranka ima razne bluzice sa karnerima i Ranka ima sređenu kosu, uvek perfektno očešljanu i ofarbanu.

Ona je jedna čista ženica i dobra domaćica. Naučila sam pored Rankice da kuvam domaća jela, najviše musaku i pečeni krompir iz rerne sa suvim rebarcima. Ne držim dijetu, sve jedem otkako sam ovde.

Povratila mi se boja u licu, imam opet one mesnate nožice i ličim na Brazilku u kratkim stvarima, a struk i dalje tanak kao grana od šetanja… Dete mi je tu, kod mene vikendom i preko radnih dana ide kod mojih, i pazi ga moja majka u gradu. Ovde ljudi nisu opterećeni ni Zadrugama, ni Parovima, ni Vučićem – niti pandemijom.

Ovde nema Pošte, nema trafike, ali ima – kako ga zovu “Filijal” prodavnica, gde kupujem sve što mi nedostaje iz “zagađene civilizacije.” Ovde nema ni doktora kada te zaboli zub ili glava, nema ni Apoteke, te odem kod Ranke da mi stavi beli luk u uvo, i da mi stiska posebno mesto na ruci i hooop – prođe glavobolja.

Ovde se ljudi muče, čekajući voz do grada, koji je raskliman i kasni – kada im je nešto hitno. Ovde te niko ne pita o prošlosti, o materijalnom stanju i niko ne gleda Vesti. Ovde ti svi skuvaju kafu kada prođeš kraj njihovog imanja, vrzine, kuće ili vikendice.

Ovde se slave svi praznici, i na crveno slovo se odlaže motika i plug. Nikoga ovde ne zanima da li je neka Viki pevačica postala “agentica nekretnina” – niti da li je Vesna neka napisala knjigu i promoviše je duvanskim glasom.

Ovde sam čula toliko lepih pesama onih narodnih, a jedan zemljoradnik mi je preporučio naše pisce velikane. Kaže, čitao ih je najviše dok je pravio pauzu u košenju livade. Nije naš ( seljak, mrzim tu reč) zemljoradnik zaostao, već su zaostali mediji i građansko društvo koje tripuje na urbanost.

Prestala sam po deseti put da pušim, jer mi se vrtelo u glavi posle svake cigare od čistog vazduha, i kako Ranka kaže pij što više kozijeg mleka, a posle ćemo da pravimo gibanicu uvijaču sa svežim kravljim sirom.

Ovde vreme sporije prolazi, a da vam iskreno kažem nisam čula nikoga da glasa za vladajuću partiju, jer ljudi ovde i ne glasaju, niti ih zanima politika. Ovde sam u drugom svetu, a kada se uželim civilizacije i onih, koje su završile “školu u Rimu sa diplomom kojom mogu da brišu svoju fejk šminku” – upalim TV ili surfujem netom…

Preko puta moje kuće sa ogromnim imanjem koje sam nasledila od pokojne babe, postojala je toliko velika trešnja koja je rađala godinama. Najcrvenije trešnje sam jela i donosila i delila sam ih svima na Dorćolu.

Lagala sam sve komšije da ih dobijam gratis od dečka… Pre nekog vremena, novi vlasnici imanja do mog, posekli su ovo plodno drvo i sagradili na sred sela kućerinu – koja liči na one dziberanske vile na Dedinju.

Natakarili su tri satelitske antene (kradem im net kad su glupi glupsoni) i samo nešto nadograđuju. Imaju dvojicu sinova koji su ružni, zadrigli i smrde na znoj. Oni su se pre par godina dokopali nekih mesta u jednoj stranci u prestonici, pa je otac ove dvojice zaposlio samog sebe (ne mogu reći gde) i svoju trtastu ženicu koja je nekada prodavala pljeske kod Ekonomskog faxa…

Dotična je sada sekretarica u partiji. Izgleda da im kaplje lova sa svih strana, a baka Ranka kaže – kome na mufte preliva, ima da se zagrcne na kraju… Šta je poenta današnje kolumne;

Da pošten svet ne želi da se menja niti da ide u korak sa ludim svetom, a da ludi svet namerno želi da menja obične ljude – svojim bahatim ponašenjem ne kapirajući, da je život toliko kratak a da je oko nas lepota kakvu više ne vidimo od novca, zgradetina i brzih kolica.

Čitala sam neke komentare ispod Big Mama kolumne, i reče neko da se u Beogradu u svim klubovima, splavovima i kafana sluša turbo folk. Nekada su samo dva kluba imala turbo muziku, i jedna kafana – ostalo je sve bilo podređeno Densu, Hip Hop-u, Rejvu, Rock-u i Zabavnjacima.

Nije selo seljačko – grad se poseljačio. Do sledeće Nedelje u 3,

Vaša Dorćolka iz Šumadije!

copyright: Vivstars.com Kreativno novinarstvo – Zabranjeno je preuzimati bilo koju kolumnu sa ovog web portala. Zabranjeno je prenositi delove, ili celokupan tekst u štampanim, digi ili audio zapisima.