Ćao Vivstars “Žena koja mi je Pomogla.”

Pre šest godina sam krenuo iz malog mesta u središnjoj Srbiji, put Beograda – pa sve do Nemačke koja mi je pružila dom i bolje uslove za život. Ja sam jedinac i odlazak iz roditeljskog doma je za mene predstavljao jako težak period.

Majka je uvek dobro podnosila teške uslove i ona je moj najveći oslonac, kao i otac koji je tada bio na lečenju. Nismo imali ni za osnovne stvari, pa sam se odlučio za beli svet sa profesorskom diplomom i znanjem jedva polovičnog Nemačkog jezika. Prvi maler koji me je zadesio kada sam stigao do autobuske stanice u Beogradu je – nestao mi je novčanik sa odvojenim novcem za kartu, ali kada sam srećom prebrojao novac sa druge gomile koji je bio u drugom dzepu, imalo je toliko para da, neću moći ni dva dana da preživim u Nemačkoj.

Došlo mi je da plačem iz sveg glasa, ali šta je tu je i moram se snaći. Seo sam u bašti jednog malog restorana, nakon celodnevne šetnje, jer autobus za beli svet kreće tek u 22h. Počeo sam opuštenu priču sa ženom koja je tu radila, i tako smo jednu, pa drugu kafu i razgovor je otišao malo dalje, da se ispovedam ja njoj, a i ona meni.

Njen sin je invalid i kako je tada pričala, nisu joj bitna sva materijalna sredstva koja poseduju ona i muž, i da im je to najveća boljka. Bodrila me je da sam mlad i zdrav i da ću se snaći tamo daleko. Počeo sam da plačem i ponudio sam joj svoju ličnu kartu, pasoš, sve… Samo da mi pozajmi ako ima malo novca koliko mi je nedostajalo, a ja ću joj to sve vratiti.

–Ima mnogo prevaranata, ima mnogo lažnih ljudi, ali i da jesi, pozajmiću ti. Daću ti i ne moraš mi ni vraćati sine.

Nisu svi ljudi loši, i nisu svi ljudi dobri. Namučio sam se tamo daleko, i posle dve godine vratio sam se kod mojih da ih obiđem i odmorim se mesec dana. Dobrodušna gospođa iz malog restorana mi je uvek bila u mislima, i kao da me je grizla savest – zbog čega nisam ženi poslao novac ranije.

Kada se završio odmor, opet sam krenuo do Beograda i to dan ranije, jer ću u nekom Hotelu da prenoćim, a i da potražim Milenu. Ona više nije živa rekla mi je njena ćerka koja radi u tom malom oronulom restoranu. Ljudski je ne zaboraviti dobra dela slučajnih ljudi, ali i pravih u životu. Ja se sada brinem o njenoj porodici što se tiče materijalnih sredstava. Nemam ni ja mnogo, ali ipak više – od običnih ljudi koji se muče u našoj zemlji.

Lep pozdrav Vivstarsu od Dejana iz Smedereva, koji je na privremenom radu u Minhenu.

copyright Vivstars.com Zabranjeno preuzimanje bilo koje kolumne. Sva Prava Zadržana. Foto pexels, Ilustracija