Bio je “Titov omladinac”, prezirao Miloševića i ostavio kulturno blago iza sebe

Niko bolje nije opisivao našu Bačku, Srem i Banat. Sinonim za ravnicu i Panonski mornar koji je vedrio i umivao notama savremenog pesnika.

Đorđe Balašević preminuo je danas u 68. godini. Da podsetimo, Balašević je pre tri dana hitno primljen u Infektivnu kliniku Kliničkog centra Vojvodine u Novom Sadu. 

Godine 1978. Balašević je snimio pesmu „Računajte na nas”, koja je bila nezvanična himna Titove omladine.

Ta pesma je poručivala starijoj generaciji da će mladi slediti revolucionarni komunistički put, koji su zacrtali stariji revolucionari na čelu sa Titom. Nakon smrti Josipa Broza objavio je i pesmu „Tri put sam video Tita”.

Bio je poznat po nadimku „Titov omladinac”. Balaševićev zanos je kasnije prešao u razočaranje i rezignaciju (pesma „Rekvijem” iz 1988).

Zbog pesme „Računajte na nas” su ga tokom devedesetih mnogi napadali da je titoista i jugonostalgičar u nekom ružnom kontekstu te reči, na šta je on odgovorio na njemu svojstven, humorističan način:

„Ljudi, ja sam tu pesmu napisao pre 20 godina, da sam tad ubio Tita do sad bih izašao…”.

U vreme kada je Sr Jugoslavija bila pod sankcijama uzeo je slovenačko državljanstvo.

Javno se suprotstavljao režimu Slobodana Miloševića, držao kultne novogodišnje koncerte u Sava centru i bio ambasador dobre volje Visokog komesarijata UN za izbeglice.

Nakon pada Miloševićevog režima, prestao je da se politički eksponira, sve do 2008. godine kada je na predsedničkim izborima podržao Borisa Tadića i učestvovao u njegovoj predizbornoj kampanji.

Đorđe Balašević je rođen 11. maja 1953. godine, u Novom Sadu. Po pisanju hrvatskog magazina „Moljac”, Balaševićev deda Đoka se prezivao Balašev, ali je 1941. godine za vreme Drugog svetskog rata, iz straha „da će ga Mađari pomađariti” dodao nastavak „ić”, karakterističan za srpska prezimena.

To se zaista desilo, ali ranije – oko 1935. godine, kako piše u “Službenim novinama Kraljevine Jugoslavije”.

Balašević je odrastao u Novom Sadu , u kući u ulici Jovana Cvijića, u kojoj je živeo sa suprugom Oliverom (rođ. Savić, u Zrenjaninu 1959) i troje dece (najstarija Jovana — Lola, srednja Jelena — Beba i najmlađi-Aleksa).

Pesme je počeo da piše u osnovnoj školi, a sanjao je da postane fudbaler. Gimnaziju je napustio u trećem razredu, jer nije voleo matematiku, fiziku i hemiju, ali je uspeo da maturira kao vanredni učenik i položio je prijemni ispit za studije geografije.

Nikada nije diplomirao na univerzitetu, ali se 1977. pridružio grupi Žetva.

Čuvene izjave i citati;

” Ti uvek znaš najlepše reči, ti čak i ćutiš više od svih. Ti imaš smeh koji sve leči, ti od psovke načiniš stih.”

“Valjda sam zaljubljen. I da jesam, ne mogu joj reći. Znam, rekla bi: Ti si svoju šansu imao.”

“Nije ti svaka bila u rečima. Neka ti je bila i u srcu, ali si ćutao o njoj. Ja znam i ti znaš, da se prave ljubavi ne spominju nikada i nikome.”

“Ostala je knjiga sa par nepročitanih strana i neke stvarčice od herendi porcelana i jedan pulover u kom si bila.”

“Bila je neko ko ne zna ostati. I nije ostala, nikada. A voleo sam je. I ona je mene volela. Svi su to znali, osim nas.”

“Čekati na nedočekano, nadati se u beznađu, grliti se bez zagrljaja, ljubiti se bez poljubaca, prožimati se u mislima. I spoznaja da smo tu negde. Tako blizu, a tako daleko.”

“Sada hoda samo sa svojim osmehom i smeje se glasnije nego ikad pre. Prijatelju, izgleda da si je izgubio.”

“Čuvam je, sigurna je, a opet joj pružam mao slobode, a puno ljubavi i razumevanja. Znaš, jednog dana bih voleo da je moje dete zove mama.”

“Ne mogu biti tu za nju, a uvek ću očekivati da on bude tu za mene. Ne mogu kad joj bude najteže doći i zagrliti je, mada znam da ona mene bi.”

“Znam da mrzis utorke, znam da izbegavaš lokve na cesti. A znaš li ti da se neke pobede dobijaju na juriš.”

“Ja i dalje čekam tvoj poziv. Poruku. Izvinjenje. Nešto što će nas ponovo spojiti.”

“Tako to ide: najpre nekome oprostiš nešto, a onda oprostiš sebi što si mu oprostio.”

“Nikad je nisam prevario, nasmejao sam je za tri života, poklonio sam joj lančić sa malom zlatnom gitarom. Ali, nisam je voleo, neka mi Bog oprosti. A ipak, govorila je da sam njeno sve.”

“Računao sam da ću se vremenom već zaljubiti u nju, a da neću ni primetiti. Ali ovih dana sam saznao da ne možeš a da ne primetiš kad se zaljubiš. O, primetiš. Primetiš, još kako.”

“To je jedina fotografija na kojoj smo zajedno, i zato sam je uramio, još onda, da je sačuvam. Iz nekih važnih razloga ne mogu je okačiti, a iz nekih malih razloga ne mogu se otkačiti i iscepkati je u sitne komadiće. I tako je tu, u fioci. Ni tamo, ni ovamo.”

“I ne volim princip “pamti – pa vrati”, to bi mi ukaljalo obraz. Nema lepše pobede od pogleda u nečije oči bez griže savesti, i znati da će tu osobu vlastito srce od srama izdati.”

” Mogao bih je jednostavno opisati kao tihu i razložnu osobu punu razumevanja, ali, ruku na srce, to bi bio sasvim pogrešan opis.”

“Imao sam puno takvih dana u životu i pamtim ih samo po tome što sam ih zaboravio. Oni su kao slike u dječijim farbankama koje ožive tek kad se oko njih potrudiš, i ja sam, kao i svi, preskočio mnogo stranica tragajući za slikama koje ću lakše obojiti.”

“Ona je bila orhideja baš tamo gde je to retkost. Da se zadesila negde gde sve vrvi od orhideja, sigurno bi bila neki potpuno drugi cvetić.”

“Ne, mi nismo mogli da se skopčamo, nikako, ali već godinama ne lupam glavu da li je krivica za to bila do rupice ili do dugmeta.”

Vivstars, Foto: Arhiva