Dorćolka kolumna: “Slađa Mantija, Dača Krimos i šutka iz ’98.”

Uključena mi je “prva” i gledam onu Kilibardu koliko je ta žena u isto vreme okej i predosadna.

Gostuje joj onaj Banjo, i tek sad sam ukapirala da njemu odlično ide gluma preko društvenih mreža, bolje nego…a, gde on glumi? Znam samo za onu još dosadniju seriju kad sam bila mlada i napaljena!?

Onaj političar što je plagirao diplomu besedi o parama za mlade koji će primiti… Ne mogu više ovo da gledam, ionako sam čupava da podsećam na Slađu Mantiju, moju bivšu najbolju drugaricu s kraja devedesetih.

Mantija joj je nadimak još iz Srednje Škole, kada se Slaki oblačila elegantno u nekim ogromnim mantilima, bundama do poda i u dugim haljinama.

Odmah smo se skapirale, na prvu loptu. Pogodila me je paklom cigareta na velikom odmoru, da mi je sav kreč od šminke sa lica spao u sekundi. -Hej, oćeš pljugu?

To mi je rekla, i oduševila me je u to vreme. Slađa je rano ostala bez oca i živela je sa majkom i sestrom. Majka joj je radila, zamislite, sa mojom mamom a sestra se udala u mojoj ulici za lokalnog mangupa…koji se nakon ženidbe smirio.

I tako smo se Slađa i ja, celog tog leta 1998.godine družile. Pevale smo po čitav dan od Lune “Ne razumem ja, toliko razloga, učiniću ti sve, ne ostavlja meeee.” Iz Minhena se pojavio Dača pesnica, koga su proterali iz Germanije jer je bio nevaljao…

Lep kao Apolon, ruke negovane, lice sa ožiljkom a kosa lepršava, zubi ko’ nekadašnja fontana u BeGe-u dok je Vesić nije “preuredio” i mističan poput gangsterskih filmskih junaka. Moj tip nije, jer sam tad preferirala manekene, ali je Slađa odlepila za njim.

Kupovala mu je čestitke, satove i neke sveske sa uspomenama i to mu ostavljala ispred gajbe, ispred ulaznih vrata. Pozvonimo ona i ja, ostavimo poklone i bežanija…

Jedne noći smo ga pratile dok nije svanulo, a on u ruci veknu hleba i jogurt… – Vas dve ste neka mafija, a?

Ukočila sam seod straha i blama, a Slađa u onoj mantiji, pardon kaputu prilazi kaže, “Aj, da pričamo, imam sa tobom nešto zajedničko.” Ulaze u njegov stan, a ja ispred zapalila pljugu i čekam…

Posle sat vremena izlazi Slađa bez mantije i sva zadihana mi prepričavala… “Dorćolka, meni se on ne sviđa. Ja želim da mu budem drugarica. On liči na mog pokojnog oca, ima isti glas…

Pričala sam mu o mom životu, o tome kako sada završavam srednju, i isterao me iz stana, i rekao da se javim psihiću.”

Bilo mi je žao Slađe, samo je bila preosetljiva, neposredna i šaškasta. Još dete bez jednog roditelja, pa ajde da je tešim a da je ne uvredim. Jurila ona tako mesecima, sve do zime Daču, a on se i oženio za to vreme sa Simonom Dizelašicom.

Te zime sam rešila da Slađi nabacim jednog druga, koji je njene visine i širine duše i uspelo mi je, malo sutra… U tom lokalu se skupilo raznoliko društvo – od pankera, rokera, dizelaša i sponzorki.

Pevali su grupa Energija i Željko Šašić, a posle toga i Deca Loših Muzičara. Pa zamislite koji je to mix ahahahaha…

Ja sam pila neki punč, i to me je ugejalo i oraspoložilo da sam se smuvala sa zelookim likom, sa kojim sam imala burnu šemu par meseci.

Nova Godina je proslavljena na motoru. Zelenooki je bio bajker i tu je svratio sa drugarima… Slađa i ja smo se vozile po gradu pri punoj brzini i bilo je do jaja…

Udata je sada za jednog od bajkera, imaju dečicu i sada su preko grane. Volim da se setim nje, tog vremena koje je za ovo današnje bilo, barem meni, bezbrižno i bez limita…

Zove me svekrvica, idemo do jednog Manastira oko Niša da se pomolim za pamet, zdravlje i što sam čitava ostala u 2020, 2021…

Čitamo se opet, Vaša Dorćolka.

copyright: Vivstars.com Originalna Vivstars Priča. Satira Fikcija & Esej