Život piše trilere: Ena Begović
Ena Begović je važila za jednu od najboljih glumica bivše Jugoslavije. Tokom osamdesetih, njeno neobično lice sa upečatljivim crtama – krasilo je mnoge naslovnice, a tokom rata od ’91 do ’95. malo toga se moglo čuti o njoj kod nas u Srbiji.
Jedan tragičan događaj se i dogodio 1996 godine u životu glumice, koji joj je možda i naslutio prerani odlazak.
Ena je sama vozila i navodno, izazvala lančani sudar, u kom je više osoba teško povređeno, a jedan mladić je poginuo. Od tog dana, glumica je dobila je neverovatan strah od vožnje, od automobila.
Četrdeset i pet dana od porođaja, u svojoj četrdesetoj godini je poginula, sada već davne 2000 te godine.
15. avgusta 2000. poput bombe odjeknula vest da je glumica Ena Begović izgubila život u saobraćajnoj nesreći na ostrvu Brač u javnosti je zavladala tuga.
Niko nije mogao da poveruje da je srce dame blagog osmeha koja je ostavila neizbrisiv trag u kinematografiji jugoslovenskog filma i hrvatskog pozorišta zauvek prestalo da kuca. Nesreća se dogodila u trenucima njene najveće životne sreće, kada je postala majka i uživala u prvim mesecima bračnog života.
Iako južnjačke krvi bila je najomiljenija zagrebačka glumica koja je ime dobila po baki Mandaljeni, a na svet je došla 16. juna 1960. u tipičnoj dalmatinskoj porodici u mestu Trpanj na Pelješcu kao prvo dete svojih roditelja.
Njen otac Nikola, koji je umro 1989. bio je predsednik mesnog odbora, dok joj je majka Tereza radila kao prodavačica na kiosku.
Glumica je imala neuobičajeno blizak odnos sa roditeljima, a u intervjuima je uvek isticala kako joj je majka najbolja prijateljica. Enini drugovi iz detinjstva pamte je kao živahnu devojčicu koja je stalno nosila pantalone i zlatnu kosu plela u kiku.
Međutim, ona nije bila društvena, ni vesela, a sa sobom je nosila dozu sete, odmerenosti i povučenosti. Volela je da čita i uživala je u dragocenim trenucima samoće.
Pravo društvo je pronašla u tri godine mlađoj sestri Miji, a iako različite po karakteru, zbog čega su se često svađale, bile su najbolje prijateljice.
Njena karijera počela je slučajno kada ju je 1978. u jednoj predstavi primetio reditelj Lordan Zafranović i kao maturantkinji joj ponudio ulogu u filmu Okupacija u 26 slika. Da je gluma nije baš mnogo zanimala, pokazala je upisivanjem Pravnog fakulteta u Zagrebu.
Kada se doselila u glavni grad Hrvatske, živela je zajedno sa sestrom i Alkom Vuicom u iznajmljenom stanu. U tom periodu reditelj Ljubiša Ristić sreo ju je u kafiću i predložio joj da zaigra u njegovom filmu Ivan Goran Kovačić gde je glavnu ulogu tumačio Rade Šerbedžija.
Čak ni to je nije dovoljno zainteresovalo za glumu, ali je poklekla pred Radetovim nagovorima da ne zapostavlja svoj talenat već da upiše Akademiju dramskih umetnosti. Tokom studija, budućoj glumačkoj zvezdi je odlično krenulo.
Dobijala je velike uloge u filmovima, a istovremeno je snimala i visokobudžetne serije. Status zvezde dobila je nakon role u Zafranovićevom Padu Italije, a prizori u kojem neukrotive plave kose izlazi iz mora naglasili su njenu lepotu zbog čega je postala seks simbol i bila na naslovnim stranama novina.
Iako uverena da će karijeru izgraditi na filmu, posle diplomiranja 1983. posvetila se pozorištu, a u zagrebačkom HNK provela je 16 godina, sve do smrti. Jedna od njoj najdražih uloga bila je rola baronice Castelli, Krležine heroine u pozorištu, ali i u filmu Antuna Vrdoljaka.
Kada je 1988. nagrađena Zlatnom arenom za najbolju epizodnu ulogu, Ena je priznanje odbila jer je baronicu smatrala glavnim likom. Ipak Zlatnu arenu je dobila devet godina kasnije za ulogu u filmu Treća žena.
Ena je bila svesna svoje lepote, ali se njome oprezno služila. Imala je malo prijatelja među kojima se ističu reditelj Jakov Sedlar i gumica Ankica Dobrić koju je upoznala na fakultetu.
Eni bliski prijatelji često su je upoređivali sa bodljikavim ježom, imala je gard i nikome nije dopuštala da dopre do nje. Verovatno zbog toga o njenom ljubavnom životu ništa se nije znalo.
Patila je od straha od letenja, a kada je prvi put trebalo da uđe u avion na let koji je trajao 12 sati, nije mogla da prestane da plače. Zato je potražila savet psihologa i uspešno se izlečila.
Nije volela politiku, a tokom rata je govorila: Kakvi smo mi divljaci, zar ne možemo u miru da se raziđemo. Devedesetih je bila na vrhuncu slave, ali je i dalje bila usamljena. Volela je dugo da spava, gotovo nikada nije sedela po kafićima, a svu svoju pažnju posvećivala je mačku Leu.
Nažalost, u ulozi majke Ena je uživala svega četrdeset pet dana. Kobnog 15. avgusta 2000. glumica je sa suprugom (Josip Radeljak), ćerkom, majkom i posinkom Leom boravila u vili na Braču, a kada se sa ostalim članovima svoje porodice uputila u posetu prijateljici Stipici Kalođeri, nije ni slutila da će to biti njeno poslednje putovanje.
U mestu Splitska, Leo je rešio da volan prepusti ocu. Zaustavio je Grand Cherokee na uzbrdici, a kada su iz njega pokušale da izađu Ena i Tereza sa Lanom, navodno su otkazale kočnice i auto se prevrnuo u provaliju. Nije joj bilo spasa – život velike glumice ugasio se u sekundi.
Suđenje za nesreću razvuklo se sve do 2007. kada je Županijski sud u Splitu Lea Radeljaka oslobodio krivice. Razlog za nesreću pronađen je u fabričkoj greški automobila, zbog čega je kompletna linija povučena iz prodaje.
Tuga i neverica zavladale su među njenim fanovima, a usledio je pravi šok kada je svega godinu dana kasnije njen ucveljeni muž stupio u vezu sa voditeljkom i pevačicom Vlatkom Pokos.
Vivstars.com Foto YouTube, Printscreen izvor: gloria hr, arhiva iz 2000.